Увек када се приближи годишњица славне Кумановске битке из Првог балканског рата, у којој је Српска војска потукла бројнију војну силу Отоманске империје, 24. октобра 1912. године, мисли ми иду ка југу. Победом у Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. године Краљевина Србија је ослободила своју стару колевку. Брже и свеобухватније него што се ико надао, у крило јој је пала стара царска круна. Иза блиставих победа требало је да уследи постепено поновно упознавање са вековним наслеђем, народним менталитетом, природним и привредним потенцијалима простора где су се Турци најдуже задржали.
Једна ствар је била организовати конзулате и комитске одреде на том подручју, а сасвим друга и сложенија њиме владати и развити његове велике потенција на прави начин. Консолидацију и укорењавање државе на новоослобођеном простору спречио је нови рат. Велики рат, после кога више ништа није било исто.
Мање од деценије након блиставих и скупо плаћених победа на Куманову и Брегалници, није више било ни државе, ни војске која их је остварила. Краљевина Србија жртвована је југословенском експерименту њених лидера, а Стара Србија остала је, као сироче, у хладном кутку нове велике куће.
Ипак, не може се рећи да се од нашег југа потпуно одустало. Било је добрих примера покушаја да се кроз образовање, духовност и економију простор снажније веже за српску целину али су ти напори били прескромни и закаснели.
Такође, времена је било мало, драгоценог мира и стабилности такође, а силе које су се супротстављале биле су веома снажне и мотивисане. Након Другог светског рата и нових, великих страдања на простору Косова, Метохије и Вардарске Македоније, када је спомен кула костурнице на Зебрњаку лежала у рушевинама, а срце Арчибалда Рајса било отето са Кајмакчалана, уследило је коначно, комунистичко дробљење овог простора и његово крајње отуђење од Србије.
Тај пројекат је био толико темељан, посебно након стварања расколничке и до данас непризнате „Македонске православне цркве“ 1967. године да, деведесетих година прошлог века, нико није ни покушао да задржи овај простор у оквиру неке постјугословенске српске сфере.
Усмеравање привредног развоја на западни и централни простор СФРЈ, граница са непријатељском Албанијом и НАТО чланицом Грчком, оставиле су Социјалистичку републику Македонију прилично изоловану. Све то допринело је рађању фразе „што јужније, то тужније“ која до данас описује градацију неразвијености југословенског простора.
Ето нас добрано у првој четвртини 21. века. Северна Македонија је независна, албанским фактором прилично притиснута, држава, док је простор Косова и Метохије поприште грчевите борбе за очување територијалног интегритета и суверенитета Србије.
На целом том подручју живе најобесправљенији Срби на свету. Сведени на 2% становништва у Северној Македонији, живе углавном у Скопљу и око Куманова.
За мене је прича породице Лазаревић, односно Лазаревски, карактеристичан за многе друге на простору древне српске славе. Око манастира Светог Ђорђа, задужбине краља Милутина из 14. века са прелепо очуваним живописом, никло је Старо Нагоричано, село и општина са српском већином.
Лазаревски живе у селу Стрновац, који је део ове општине. „Срби за Србе“ ту затичу дечака Миту, који је поносан што је Србин, иако се кућа око њега руши. Са њених трошних зидова поздравља нас српски грб, исцртан на скромној хартији али у оном дивном јужњачком стилу, какав виђамо обично на раскошним ћилимима.
Цртеж поручује „Помози Бог браћо Срби!“. Срце се стеже, у грлу кнедла, јер ови Срби ни у цркву свог средњовековног краља не могу да оду да се помоле. Чувају своје порекло и воле Србију, иако су деценијама препуштени сами себи и од ње потпуно заборављени.
Октобра 2019. године учињен је најозбиљнији корак на јачању позиције српског народа на овом простору у последњих осамдесет година.
Тада је, управо у Новом Саду, потписана Декларација о намерама успостављања „мини шенген“ зоне на Западном Балкану, између Србије, Албаније и Северне Македоније. Пројекат успостављања слободног протока људи, капитала, роба и услуга између ових земаља је, у јулу 2021. године, на састанку у Скопљу, добио званичан назив „Отворени Балкан“.
Много се говорило о економској користи коју све то носи, о потреби за радном снагом, о новим тржиштима, скраћењу редова камиона на границама. Оно што ја желим да истакнем су могућности које ће имати мали Мите Лазаревски када све границе између њега и Србије нестану.
То ће максимално појачати могућности које Србија може да му пружи за школовање, за економско оснажење, за очување идентитета.
„Срби за Србе“ и у постојећим условима чуда праве и прича о Лазаревским има срећан крај, пошто су добили нови дом.
Међутим, интеграције кроз „Отворени Балкан“ отвориће многе нове хоризонте под македонским сунцем, не само да се хуманитарно помогне Србима, већ и да се улаже у њихова насеља, у економију, да се обнављају споменици, јача идентитетски туризам, чува језик и штите њихова права.
Северна Македонија се у својој историји много огрешила о Србе и Србију али то нас не сме спречити да са њом негујемо најближе односе.
Историјске прекретнице су давно иза нас и сукоби око историје, по угледу на Бугарску, нам ништа не би донели на том простору. Србија политиком интеграција и уважавања македонских интереса побира велике симпатије, наспрам агресивног албанског и бугарског фактора.
То је историјска шанса да се српски народ консолидује на простору Северне Македоније. Да се заустави асимилација, стабилизује бројно стање, охрабри изјашњавање, економски оснажи сеоско, а политички градско становништво.
Све то нам доноси „Отворени Балкан“ у Северној Македонији, са перспективом да најбољи односи једног дана доведу и до превазилажења црквеног раскола и признавања српског карактера великог дела верског архитектонског наслеђа и уопште прошлости македонског простора. Само таква политика Србије може да донесе резултат и оправда нас пред кумановским херојима али и пред Митом Лазаревским и свом српском децом Северне Македоније.
Аутор: Млади Милетић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Младог Милетића, можете да прочитате овде.
Mladi Miletić: Srbija i Mađarska: “Bratimljenje u interesu slobode”
Преузмите андроид апликацију.
