Положај Србије после Пожаревачког мира 1718. био је врло специфичан. Она се налазила под директном ингеренцијом владара, цара Карла VI, као Dominum regium. Овакав статус сведочио је о озбиљним плановима Двора када је у питању и политички и стратешки положај Београда и саме Србије у очима Беча.
За конкретне свакодневне политичке, административне и црквене послове била је задужена тзв. Администрација. На њеном челу налазио се принц Александар Виртембершки, блиски сарадник Еугена Савојског.
О Александру Виртембершком српска историографија са почетка 20. века писала је критички, као о човеку који је трошио велике суме новца, крчио шуме и време проводио испијајући вино и махом у лову. Између два светска рата у делима Душана Поповића та слика је већ била измењенија.
Нагласак је био на формирању потпуно другачијег начина функционисања финансија и пореског система. Аустрија је тежила брзом завођењу пореза и новој урбанизацији Србије. Земља је брзо подељена на округе, којима су махом руководили провизори, а који су преко локалних кметова и кнезова сакупљали порез.
Управо је сакупљање пореза, пописивање имања и становништва почело да изазива и прва незадовољства. Подзакупци пореза били су често Срби, који су се вештим трговачким способностима издвајали у први план.
Појављују се имена Вука Исаковића, Илије Стратимировића, Станише Марковића, Јефте Витковића и других. Умешно и способно они су се издвојили у пословима локалних оберкнезова и постајали нова економска елита у Србији. Тај процес испоставиће се као кључан у јачању трговачког српског сталежа и генерално самопоуздања локалних српских старешина.
Уз успоне и падове, разочарења и увек нове идеје, стварала се база за подизање Српског устанка (неколико деценија касније). Начињени су први кораци, а формирање националне (српске) милиције заокружава тај почетни процес.
Пописи из 1725, 1728-9, 1737, дају јасну етничку слику Србије, али и укупног броја становника који се лако могу поредити и са подацима по парохијама Српске цркве. Број Срба посебно је порастао у Београду. Град се потпуно мењао. Српска варош се почиње издвајати као посебна целина.
Саборна Црква и митрополитиски двор били су средиште вароши, а трговачка чаршија је предњачила у озбиљним посредничким везама између Беча и Цариграда. Досељавање великог броја Немаца, Чеха, подизање значајнијег броја католичких цркава у Немачкој вароши, сведочили су озбиљним плановима Двора када су у питању Београд и Србија.
Немци развијају мануфактуре и привредне капацитете. Оснивају се прве пиваре. Радило се на проширивању и стварању нове путне структуре, ради бољег функционисања администрације. Реконстурукција саме
Београдске тврђаве рађена је по плану маршала Вобана. Подаци сведоче да је Београд пре рат 1737, имао између 12-15 000 становника.
У немачкој вароши живеле су велике заједнице Јевреја и Јермена. Најчешће су се бавили трговином, а архивски подаци сведоче да је део Јеврејског становништва већ тада писао ћирилицом. Јермени из Београда ће се после пораза Аустрије у рату 1739, махом преселити у Нови Сад, где ће подићи свој храм. Прича о Јерменском храму у Новом Саду, посебно је важна и вредна и заслужује посебну тему за разговор и посебан текст.
Дворски ратни савет који је био надлежан за сва административна питања, посебно је пажњу посветио новим касарнама и утврђењима, јачању војних капацитета, али није изостала брига ни о државним школама. Немачки учитељи уз надзор језуита, били су надлежни за просветна питања. Православни српски митрополит у Београду био је кључна личност српске заједнице у самом граду и Србији.
Прве године управе биле су тешке и компликоване, због новог система управе, начина опорезивања, генерално свакодневног живота. У односу на османску управу Срби су добили значајније слободе, други вид црквеног и политичког организовања на Црквено-народном сабору.
Трговачка и кнежинска елита својим јачањем допринела је бољем и јачем повезивању свих Срба под влашћу Хабзбуршке монархије. Једном започети процес националног повезивања и јачања није било могуће зауставити. Модерна српска државност врло брзо ће бити дефинисана, обнова српске средњевековне државе, генерације ће стремити да се тај циљ и испуни.
(Наставиће се)
Аутор: проф др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.