Појам Краљевина Србија који је постојао током владавине Аустрије 1718-1739, изазивао је доста контроверзи. Период од Пожаревачког мира (1718) до Београдског мира (1739), било је време када се Србија ослободила власти Османлија. Период који је значио управу хришћанске државе и нове Привилегије за Србе. Са друге стране српска историографија са почетка 20. века овај период зове окупација Србије. Хабзбуршке претензије на Србију биле су засноване на титулама угарских краљева, тако да су спољнополитичке прилике почетком 20. века доприносиле међусобном подизању тензија.
Догађајима из 1718, претходио је велики аустро-турски рат започет 1716. На почетку рата августа 1716, принц Еуген Савојски поразио је турску војску на Везирцу (код Петроварадина) и најавио успешан рат за Хабзбурге.
Османлије за освету, због учешћа Срба у Аустријској војсци, девастирају и пале манастир Крушедол.
Света Лавра Бранковића је изгорела, а са њом и мошти светородне српске династије. Започето паљењем моштију Св. Саве (1594), пустошењем српских манастира на Косову и Метохији (1690-1691), наставило се са уништавањем српског идентитета и православног наслеђа.
Не чуди стога што су се Срби одазвали позивима Хабзбурговаца на устанак и рат против Османлија. Све већи број угледних српских породица тражило је прилику да племство добије у Хабзбуршкој царевини. Истиче се породица Поповић- Текелија у том моменту. Српска црква такође је стала на страну хришћанске војске која је врло брзо ослободила Београд (1717). Овом захтевном операцијом руководио је лично Савојски. Темишвар је освојен захваљујући српском православном епископу. У том моменту Срби су очекивали помоћ Хабзбурговаца која ће трајно ослободити Србију власти Османске империје.
Пожаревачки мир (1718) донео је Хабзбуршкој монархији значајно територијално увећање.
Територија Србије скоро до Ниша, део босанске Посавине са Бијељином и Темишварски Банат дошли су под власт Беча. Еуген Савојски постао је најпознатији и касније један од најпрослављенијих аустријских војсковођа.
Аустријска историографија обележила је три века Пожаревачког мира серијом скупова и конференција на којима се истицао значај напора Хабзбуршке монархије да помогне балканским хришћанима. У српској историографији та годишњица није примећена и обележена на адекватан начин.
Три велика мировна споразума склопљена у Сремским Карловцима (1699), Пожаревцу (1718) и Београду (1739), одредила су судбину Балкана и Југоисточне Европе у трајању од скоро два века.
Годишњице које итекако заслужују пажњу не само историчара већ и шире јавности. Традиција и култура сећања на догађаје европског карактера у којима су Срби узели великог учешћа и појавили се као актери у односима Великих сила стога је изразито значајна и у данашњем времену.
Од Пожаревачког мира (1718), Београд постаје средиште свих дешавања у југоисточној Европи.
Тврђава османске империје одједном постаје центар аустријске управе, средиште досељавања Немаца, Чеха, Мађара, јача српска заједница и трговачка и црквена. Већ у прве три године зидају се нове зграде, нове куће, долази за Србе потпуно ново окружење. Окружење на које се требало навикнути, упознати и прихватити.
Пожаревачки мир донео је Србима први велики сусрет са Европом од 1526. године. Сусрет који ће бити обележен падовима и успонима, а који ће уверити Србе да је једини могући пут којим се мора ходити обнова и стварање независне српске државе.
(Наставиће се)
Аутор: проф др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде.
Goran Vasin: Srpske privilegije – između Beča i Carigrada (treći deo)
Преузмите андроид апликацију.
