Аларм, 6:50. Прва мисао: Да ли је могуће да је опет понедељак?
Деца су прва смена, развозим их по школама и вртићима. Нисам одушевљена тиме, aли се једнако обрадујем сваки пут што сам опет била паметна да навијем аларм 15 минута раније.
Мојих 15 минута. Сви још спавају, кафа и ја смо саме.
За 15 минута ће се орити по кући: Мааамааа.
Кажу да је то најлепша реч на свету.
Могла бих се сложити са тим, понекад. Кад дођем са посла, заиста се обрадујем кад чујем – Дошла је мама или – Нисмо се дуго пољубили мама.
Али ујутру, после омиљеног – Добро јутро мама – креће потпуна злоупотреба те речи.
Мама, не могу да отворим пасту за зубе. Мама, ко ми је склонио тренерку? Мама, он неће да изађе из купатила, а мени се пишки. Мама, зашто ми не купиш чипс за ужину?
Уз све то, муж још увек није наместио полицу у купатилу тако да деца могу сама да дохвате четкице и пасту. Син хоће да обуче баш ону тренерку која је још у машини за сушење. Ћерка се сетила да су јој неки уџбеници остали код бабе, срећом близу је, па ће скокнути по то пре школе. Најмлађи виче да не може сам да обује чарапе. Муж кроз сан мрмља да се утишамо, има слободан дан, може да спава. Затварам врата од спаваће собе, јер утишавање није реална опција.
Улазимо у следећи круг.
Мама, кад ћеш ми купити нове патике? Лав је јуче дошао у школу у новим патикама, хоћу и ја такве. Мама, зашто не крећемо? Деца у вртићу ће доћи пре мене и нећу успети да узмем омиљену играчку. Мама, дај ми мало пара, хоћу са Уном после школе да идем на сладолед.
Ок. Сад смо отприлике спремни за полазак. На вратима смо.
Мама, заборавио сам да ти дам да потпишеш неки папир за екскурзију.
Колико сам ја деце уствари родила?
Субјективни осећај: 9. Немогуће да само троје деце може толико пута да изговори Мама.
Гутљај кафе, мисли у празан ход и 15 минута без оне речи. Два минута касније – кораци иза мојих леђа:
Добро јутро, мама, сам сам се пробудио, јеси поносна на мене?
Јесам сине, јесам…
Преузмите андроид апликацију.
