Није прошло ни годину дана, а свет је поново са великом „зебњом“ посматрао исход опредељења бирача на изборима у једној „глобалној сили“. Наравно, неизвесност америчких председничких избора, односно „непроспавана ноћ“, те незапамћени скандали, који су пратили изборне и постизборне радње, приликом „увођења Џо Бајдена у Белу кућу“, изостали су када су били у питању општи, савезни избори у Немачкој.
Заправо, исход ових избора био је прилично известан, али „атмосфера напетости“, свакако условљена и чињеницом да Ангела Меркел напушта канцеларски положај, без јасно „одређеног наследника“ на датој позицији, те „суморна стварност“ светске економске и здравствене кризе, којима су заокупљени грађани Савезне Републике Немачке, али и целе планете, пресудно је утицала на појачан „политички електрицитет“ у овој земљи, као и на „нервозне погледе“ светских, пре свих европских политичких центара на исход ових, како неки француски аналитичари (апсолутно пренаглашено) тврде – „епохалних избора“ у првој земљи Европске уније.
Кажемо да су резултати избора били прилично извесни, из разлога што су на њихов „изглед“, указивале и излазне анкете, односно пројекције дистрибуције гласова добијених на основу истраживања јавног мњења, у само неколико дана пред одржавање ових избора.
У месецима пред овај „судбоносни септембар“ и поред великих осцилација у резултатима истраживања јавног мњења о опредељењима бирача, (у једном тренутку појавила се и могућност да зелени „освоје прво место“), готово до завршнице предизборне кампање, демохришћани су били, „неприкосновено први“.
Упркос овим чињеницама, резултати избора нису много одступили од показатеља о стању у бирачком телу из истраживања јавног мњења, у току предизборне кампање. Но, избори су завршени, резултати познати и сада је почео „најузбудљивији и најтежи“ сегмент сваког изборног циклуса – формирање будуће, у овом случају, немачке владе, што може да услови и одређене промене у националној и спољној политици Немачке, након шеснаестогодишње „ере владавине Ангеле Меркел“.
Шта се заправо догодило на изборима, 26. септембра 2021. године у Немачкој?
На првом месту, потпуно је јасно да је Хришћанско демократска унија (Christlich Demokratische Union Deutschlands – CDU), са Армином Лашетом, као кандидатом за канцелара, доживела пораз. Посредно, била је то и „порука бирача“ самој Ангели Меркел, која је, посебно у завршници кампање, пружила недвосмислену подршку њеном наследнику „на челу партије“.
Поред чињенице да је након ових избора завршена и политичка каријера Ангеле Меркел, гласање немачких бирача отворило је и неколико важних питања. На првом месту, најважније питање „појављује се“ у све „тањој недоумици“, у вези са избором личности која би дошла у прилику да наследи Ангелу Меркел на положају савезног канцелара, што, аутоматски може да укаже и на „избор“ будуће водеће личности, како Европске уније, тако и целокупног „Старог континента“.
Такође, само опредељење у вези са избором новог савезног канцелара, пресудно ће одредити и будући састав немачке владе, односно питање структуре, неизбежне владајуће коалиције. Несумњиво, ова два питања одредиће курс и дискурс спољне и унутрашње политике немачке државе у наредних неколико година, а можда и дуже.
Међутим, у питањима и у одговорима на ова питања, налазе се и опредељења немачких политичких субјеката у вези са суочавањем тамошњег друштва са отвореним изазовима, који стоје пред Немачком након „Меркелине ере“.
Потенцијални одговори, заправо, већ су „записани“ у „политичком мозаику“ дистрибуције гласова немачких бирача у односу на њихово опредељење исказано на одржаним изборима.
Шта нам та дистрибуција гласова открива?
На првом месту, јасно је да је Немачка остала политички веома „разуђена“ целина. Хришћанско демократска унија остала је доминантна код бирачког тела на Југу и Западу Немачке, док је, релативно победничка, странка левог центра, Социјалдемократска партија Немачке (Sozialdemokratische Partei Deutschlands), „освојила срца бирача“ у остатку државе, са изузетком јужних делова некадашње Источне Немачке, где су победу „забележили“, вечно „проказани“ представници десничарске Алтернативе за Немачку (Alternative für Deutschland).
Без обзира на свој најлошији изборни резултат од 1949. године, у највећем делу Баварске, „суверено-доминатну“ позицију код бирачког тела, задржала је Хришћанско-социјална унија (Christlich-Soziale Union in Bayern), традиционални партнер демохришћана на савезном нивоу.
Свакако, изузетак представља победа Зелених (Bündnis 90/Die Grünen) у баварском политичко-културном и административном центру, односно у Минхену.
У Баден-Виртенбергу, савезној држави, која представља вишедеценијски „бастион утицаја“ CDU, Зелени већ „имају извршну власт у својим рукама“, а доминантно су победили у универзитетским центрима, попут Тибингена, Фрајбурга и Хајделберга, што нам указује на чињеницу да је млађа популација немачких бирача, у великој мери, гласала за наведену политичку опцију.
Посебно интересантни резултати „долазе“ и државе Северне Рајне-Вестфалије, коју историчари и политички аналитичари, са разлогом, представљају као „Немачку у малом“. Наиме, у овој значајној савезној држави/покрајини, демохришћани су остварили доминацију у већини руралних области, док у области Рура, заправо у урбаним центрима, победу су остварили социјалдемократи.
Како смо и нагласили, у северним и централним деловима негдашње Источне Немачке, победа је „припала“ социјалдемократама (чак и у изборној јединици Ангеле Меркел у држави Мекленбург-Западна Померанија).
У Бранденбургу победу су остварили Зелени, док је већина мандата на, истовремено одржаним, локалним изборима за Представнички дом Скупштине Града Берлина, припала социјалдемократама. Заправо, од 60,4 милиона грађана са правом гласа, дато право остварило је 76,6 посто бирача.
Такође, највећа излазност забележена је у изборним јединицама у којима живи материјално „ситуирана“ популација. Тако је рекордна излазност забележена у околини Минхена, где се, један за другим „нижу“ богата предграђа (84,8%). Најнижа у једном округу Дуизбурга (63,3%). Генерално, дистрибуција гласова на изборима, као и коначно утврђени број и расподела мандата у Бундестагу, изгледа овако:
Описани распоред посланичких мандата упућује нас на две недоумице.
Прва дилема односи се на, сасвим извесну бригу стручних служби немачког парламента, у вези са уређењем „распореда седења“, приликом одржавања седница, с обзиром да „немачки парламентарци“, из осталих посланичких група, „пословично“ одбијају да седе на местима, која се налазе у близини посланичког клуба Алтернативе за Немачку.
Друга дилема, састоји се у неизвесности дужине трајања (па и резултата) преговора између либерала (Слободна демократска партија – Freie Demokratische Partei), Зелених и социјалдемократа у вези са структуром, задацима, циљевима, програмом и „персоналним решењима“, када је реч о будућој „семафор коалицији“ на челу Савезне Републике Немачке.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
