У свечаној сали новосадског „Гранд хотела“ одржана је „Велика народна скупштина“ 25.новембра 1918.године, којом је председавао др Игњат Павлас, који је као подносилац главне одлуке најавио Јашу Томића, председника Српског народног одбора Новог Сада.
Јаша Томић је следећим речима на скупштини образложио присаједињење Војводине Краљевини Србији: „Прикључујемо се Краљевини Србији, која је својим досадашњим радом и развитком ујемчавала слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.“
Јаша Томић, је рођен 23.октобра 1856.године, у Вршцу, а Игњат Павлас 18. јуна 1886. године, у Горњем Михољцу.
Различитих година, супротних политичких гледишта, чак и других вера али исконског српског кова и Томић и Павлас дали су огроман допринос присаједињењу Војводине Србији тог 25. новембра 1918. године.
Јаша Томић био је свестрана личност, студирао је историју и књижевност на универзитетима у Бечу и Прагу, где је стекао солидно знање из разних друштвених наука. Одлично је познавао националну историју и историју Аустрије и Угарске.
Од своје ране младости био је Милетићев присталица, али су на њега снажан утисак оставили погледи Светозара Марковића.
У Томићевом политичком раду борба за национална права имала је првенство али никада није напустио борбу за социјално економска права. Милетићевом програму додао је социјално економске захтеве „питање хлеба“, залагао се за грађанска и политичка права и опште, непосредно и тајно право гласа.
Јаша Томић је био међу првим српским политичарима који се залагао за једнака политичка права жена.
Томић постаник Заставе фебруара 1885. године и супруг Милетићеве кћи Милице, али и један од наследника Милетића у Српској народној слободоумној стје уредранци.
После Милетићевог повлачења из политике, Српска народна слободоумна странка, осуђена је на пропаст и убрзо долази до цепања странке на два крила. Либерално крило оснива Српску народну либералну странку, чији су предводници Миша Димитријевић, Илија Вучетић и Полит-Десанчић, а друго крило оснива Српску народну радикалну странку 1887. године, на чијем челу је Јаша Томић.
Најважније место у политичкој делатности Јаше Томића имало је национално питање, којим се бавио интензивно.
Писао је о положају народности у Угарској, о судбини српског народа у Аустро-Угарској, Турској и у самосталним српским државама, о начинима решења српског питања и ослобођењеу оних делова српског народа који су се налазили под турском влашћу.
Најосетљивији проблем у комплексу националних питања био је Томићев став према Хрватима.
Био је свестан да однос између Срба и Хрвата представља кључну тачку јужнословенског окупљања и да ће од њиховог уређивања зависити и судбина будуће заједничке државе. Још 1905. године изнео је своје становиште којег се доследно држао и касније, а то је да Срби и Хрвати нису један народ.
У току Балканских ратова био је ратни дописник. Написао је низ текстова о албанском питању.
С почетком Првог светског рата, међу првим Србима који су ухапшени, био је и Јаша Томић.
Затворен је у Петроварадину, а ухапшен је под сумњом да је одржавао везе са Народном одбраном у Београду и њеним председником генералом Божом Јанковићем.
Након битке на Колубари и српске победе, Томић је интерниран у Сегедин, да би од краја 1914. до јануара 1918. године, провео у Мезетеру одакле се вратио у Нови Сад јануара 1918. године.
Јаша Томић је успео да по завршетку Првог светског рата оствари свој најзначајнији политички циљ, а то је било присаједињење Војводине матици Србији. А то је и прокламовао чувеним речима:
„Хоћемо да обучемо прво српску кошуљу, јер нам је она најближа, а после тога заогрнућемо се и огртачем Југословена.“
И после уједињења и стварања заједничке државе Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, остао је при своме ставу да Срби, Хрвати и Словенци нису један народ него три сродна народа.
Упозоравао је на опасност коју за развој нове државе може имати ова погрешна поставка једног од њених најважнијих темеља, а изрекао је нажалост по Србе пророчанске речи:
„Моје тврдо уверење да би у заједничкој држави много лакше било споразума, кад не би стајали на трулом земљишту да смо један народ. Били ми три блиска народа, били један народ са великим разликама, заједничку државу можемо склопити и у једном и у другомм случају. Само запамтите, ако погрешимо у основи, мора из тога изаћи велико зло.“
После уједињења учествовао је у политичком животу, биран је и за посланика у 1921. години, али учествовање у раду Скуптштине онемогућила му је тешка болест, која га је однела 22. октобра 1922. године.
Својом борбом за присаједињење Војводине Србији, Јаша Томић подигао је себи трајан споменик у историји Срба.
Други човек, који је допринео уједињењу Војводине са Србијом био је Игњат Павлас, који се изјашњавао као Србин римокатоличке вере.
Завршио је Српску велику православну гимназију у Новом Саду, а затим студирао права у Загребу и Будимпешти.
Перфектно је говорио мађарски и управо је у Будимпешти 1912. године стекао академску титулу доктора права.
Током распада Аустроугарске монархије формиран је Српски народни одбор у Новом Саду, који је послао Игњата Павласа, свог потпредседника, да саопшти команданту немачких трупа да без плена напусте град.
Потом се Павлас пробио до Београда и од Врховне команде затражио да српска војска што пре дође у Нови Сад.
Са Јашом Томићем, пред Матицом српском 9. новембра 1918. године, доктор Павлас је поздравио српску војску у име грађана Новог Сада и назвао српске војнике ослободиоцима.
Павлас је био истакнути планинар, 1924. године, основао је прво планинарско друштво у Војводини „Фрушка гора“, али је најпознатији био по свом ангажовању у „Соколском покрету“.
У међуратном периоду Павлас се није бавио политиком, а последњи политички говор одржао је у марту 1941. године, против Тројног пакта.
Након окупације није ликвидиран у првом налету 1941. године, али је заједно са супругом ухваћен већ у јануару 1942. године.
Спроведени су у Соколски дом, где је комисија локалних Мађара, присталица Хортијевог режима, одлучивала ко ће бити погубљен, а потом су упућени на штранд.
На штранду су Игњат и Олга слушали крике деце, деце коју су фашисти набијали на бајонете и са очајом гледали како читав један град нестаје у дубинама Дунава.
Како би прекратили муке и ослободили себе стравичних призора, затражили су да их преко реда спроведу до рупе на леду.
Држећи се за руке, Павласови су сами скочили у залеђену реку, када су их од горе пресекли куршуми мађарских фашиста.
Два човека, једна идеја и српска мисао, која је победила и остала уграђена у темељ „Српске Војводине!“
Zavoda za zaštitu spomenika kulture: Saopštenje u vezi presađivanja drveća u Almaškom kraju
Преузмите андроид апликацију.
