Ако вам је блиска навика да предуго скролујете или превлачите прстом нови садржај на друштвеним мрежама, након чега се осећате да су вам интелектуалне способности значајно ослабиле, онда вам је позната појава која стоји иза речи године Издавачке куће Оксфорд универзитета – „браин рот“ или „труљење мозга“.
Како је то приметио шеф уредништва Оксфордских речника Каспер Гретвол, „brain rot“ је једна од опасности виртуелног живота и последица начина на који савремени људи користе своје слободно време, а усвојиле су га генерације Z и Alfa, које су у великој мери заслужне и за стварање дигиталног садржаја.
Може ли „труљење мозга“, односно губитак пажње, способности памћења и концентрације постати трајно и шта све можемо да учинимо како бисмо се заштитили од те појаве, била је тема о којој је Euronews Србија разговарао са Огњеном Јанићем, докторандом на Одсеку за психологију Филозофског факултета у Новом Саду.
Бежање од фрустрације у виртуелни мехур
Истиче да је важно установити и шта је оно што људи добијају од прекомерне употребе друштвених мрежа, што их на крају заробљава у бесконачном „скроловању“ и отежавају излазак из стања „brainrot„-а.
– Једна централна добит свих нас које скролујемо на друштвеним мрежама у великој мери је доживљај једне привремене испуњености, односно осећаја пријатности. Рекао бих да је тај осећај заправо само доживљај једне континуиране стимулације која ангажује нашу пажњу, пошто ти садржаји јесу врло често занимљиви и питки. Алгоритми се за то итекако добро потруде – објашњава Јанић.
Међутим, додаје он, оно што је још важније, је то да нас ти садржаји не фрустрирају.
– Када изађемо из тог виртуелног мехура у којем смо нефрустрирани у реалност која и те како фрустрира, онда тек можемо да видимо бројне проблеме са којима се суочавамо. Пре свега, имамо проблем да толеришемо садржај који је комплекснији, пошто нас такви садржаји који се теже конзумирају фрустрирају. Исто тако имамо проблем и да толеришемо и да разумемо перспективе других људи. И то је, наравно, превише фрустрирајуће, пошто је за разумевање друге особе ипак потребан одређени напор и одређена одрицања неке врсте пријатности. Још једна ствар је да имамо проблем и да толеришемо стање када нисмо обузети садржајем, зато што заправо све ово фрустрира опет ту пријатност – каже психолог.
Заштита деце или нешто „подмуклије“? Шта стоји иза забране друштвених мрежа за најмлађе у Аустралији и које су опасности
Многи се због тога препуштају неоптерећујућим видеима кратког формата, који са собом носе увек неку врло јасну, једноставну структуру, понекад и по цену тога да из вида изгубе много важније активности, који их воде испуњењу дугорочних циљева, само зато што плодови таквих улагања на дуге стазе нису одмах видљиви.
Саговорник Euronews Србија указује на то да би неки облици онога што називамо „браинрот“-ом могли да се повежу са све учесталијом причом о ADHD-у, односно поремећају пажње са хиперактивношћу. Међутим, упозорава и на опасност да пребацивањем одговорности на појединца и представљањем тих проблема као нечега што је његов лични изазов, можемо да изгубимо из вида шири политичко-економски и друштвено-културни контекст у којем тај проблем настаје.
– Иако је несумњиво то да су друштвене мреже промениле начин на који доживљавамо себе, друге и свет, можемо исто тако да их разумемо као један портал кроз који хегемоничан политичко-економски систем управљања, односно неолиберализам обликује и регулише нашу субјективност, односно чини нас таквим особама да повратно подржавамо тај исти систем. Друга тачка која произилази одмах из ове је да уколико разумемо на пример браинрот као неку индивидуалну патологију појединца, односно не као патологију друштва, ми покушавамо тај проблем да разрешимо искључиво на индивидуалном нивоу и не разматрамо неку интервенцију на друштвено-политичком нивоу што исто може да буде веома важан фактор приликом одржавања овог проблема, односно његове трајности – објашњава Јанић.
Дугорочни циљеви насупрот тренутном задовољству
С једне стране, многе државе раде на решавању овог проблема, а недавни пример је доношење закона у Аустралији, којим се забрањује употреба друштвених мрежа особама млађим од 16 година. Ипак, постоји и много тога што сваки појединац може да учини за себе, како би пружио отпор непродуктивној конзумацији интернет садржаја.
– Да би се појединац извукао из овог вртлога, неопходно је да има неки оквир којем тежи. Треба да имамо неки одговор на питање то какви желимо да будемо, ако не желимо да будемо та ‘brainrot‘ особа. Отпор, наравно, никад није једноставан и могу да кажем да заправо сви видови отпора који су некако смислени и који би могли да уроде плодом подразумевају неко изграђивање толеранције на фрустрацију – објашњава Јанић.
Један од начина је да освестимо то да конзумација садржаја не значи обавезно стицање знања, иако је то честа заблуда оних који претерују у скроловању друштвеним мрежама.
– Важно је да направимо ту дистинкцију између информација и знања, пошто информације које конзумирамо су плитке, површне, врло једноставне, а често обојене једним емоционалним садржајем који нам шаље поруку да је та баш информација важна и вредна и самим тим да она има неки статус легитимног знања у односу на који се можемо осећати компетентним. Али заправо тај онда доживљај компетентности нас надаље и охрабрује да ми некако самоуверено просуђујемо о различитим питањима и комплексним проблемима заправо за које знамо веома мало – упозорава.
Он сматра и да је важно да се освести разлика између задовољавања тренутних и трајних потреба, као и то да нас друштвене мреже константно осећају заробљеним у тежњи ка привременом доживљају пријатности.
– Ако гледамо реелс-ове у којем се врло ефектно спрема кућа, ми остајемо са доживљајем пријатности веома кратко време – док траје тај реелс. И како се он заврши, ми одмах доживљавамо неку фрустрацију и имамо потребу и жељу за новом информацијом. То сугерише да смо ми нон-стоп нестабилни око тога и ко смо ми и шта желимо, односно само некако тежимо да будемо стално испуњени тим неким привременим доживљајем пријатности – каже Јанић.
Са друге стране, испуњење наших далекосежних циљева и вредности није временски ограничено и када на њима радимо, њихова стабилност нам дозвољава да будемо фрустрирани, јер то не умањује наше вредности.
– Ја дубоко верујем да не постоји тако нешто као наша потпуна неспособност да пружимо неки отпор. Увек постоје могућности да се одупремо таквом начину размишљања. На нивоу појединца то свакако можемо да урадимо и тако што идемо код психолога или причамо са другим људима о овим темама, као што радимо управо сада, али исто тако и да се бавимо друштвеним системом, који одржава ово стање. Промена на нивоу појединца је могућа, али је и ограничена уколико се не позабавимо том широм сликом – закључује психолог.
Преузмите андроид апликацију.
