„Јагње мора да буде из Пирот. Добро печено и посољено да ти зуби трну. Једе се с прсти, мора да буде исецкано на квадратне парчиће. Лук мора да буде босут. И да су припремљени ладни шприцери од розе до соду“, овако је Светислав Пешић једном приликом објаснио рецептуру за савршено печење. Као и за припремање јагњетине, искусни Кари има рецепт и за вођење кошаркашке екипе, од којег не одступа ни милиметар, чак ни после 42 године.
Сада је ваљда свима јасно – шта је њихово, а шта наше. „Нашки“ је да доводимо 72-годишњег тренера на клупу репрезентације, јер верујемо у те старе, доказане рецепте. Јер волимо мајчину кухињу више од било које хране из светски познатих ресторана. Наше је и да оспоравамо нечији рад, након раног неуспеха, али и да му поверимо кључеве репрезентације, после првог већег резултата. Наше је да се исплазимо ривалу на терену, опсујемо у браду, али исто тако и да пружимо руку после једног од најболнијих пораза у историји. Наше је да пружимо највише када је најпотребније и будемо поносни ни када то „највише“ није довољно.
Њихово је да уважавају модерне трендове, аналитику, да одбрамбене и нападачке акције конципирају на основу процената и статистике, а да на крају, када сва математика закаже, до циља стигну чистом силом, бусајући се у груди, колико су снажни и атлетски моћнији, јер то и заиста јесу! Њихово је да одмах након меча одјуре на друштвене мреже, како би се правдали код истих оних, за чије мишљење тврде да их не дотиче. Њихово је и да узму још једно злато, у мору успеха својих олимпијаца, јер им је послата јасна порука – да се без њега не враћају. И видите кључну разлику између њих и нас. Није ни висина, ни снага, већ чињеница да би ми напунили балкон за наше момке и да су данас поражени од Немачке и да нам је биланс медаља остао на три. Док би се њихова бронза сматрала националном срамотом. И све то због тога, што су себе убедили да су недодирљиви.
Кошарка је данас постала игра снаге, пре финесе. Довољно је имати пар индивидуалаца у тиму који „осећају игру“ (читај Јокић, Дончић, Стеф Кари, Дурент, Франц Вагнер…) и окружити их са саиграчима, који би уз довољно тренинга, надскочили Арманда Дуплантиса, препривали Мајкла Фелпса и оставили 100% спремну Ивану Шпановић без медаље на Играма. А шта онда, када имаш тим кошаркаша који су своју игру базирали на занату, печеном годинама, по узору на неке тамо жгољаве и високе младиће, који су успомоћ свог талента, кошаркашке интелигенције, али испред свега огромне жеље да обрадују нацију, купили најсјајнија одличија где год би се појавили? Њима да кажеш да са писаће машине, на којој је толико пута у прошлости откуцан Нобеловац, пређу на рачунар? Не иде. Она има душу, за разлику од рачунара.
Тако да је наше да будемо тврдоглави. Сви редом, од Пироћанца, коњушара, книнске кобре па до возача аутобуса. Да играмо кошарку онако како је играмо у нашим двориштима и на дечијим игралиштима, испред кућа, зграда… Да је играмо са главом,срцем и м**има, не зато што је таква најбоља, него зато што је наша. А верујте, желели би они да је њихова. Да се данима прича да су њихов подвиг осујетиле судијске пиштаљке. Да потајно то не желе, не би ниједно признање дали Јокићу, Дончићу, Гасолу, Новицком… Смејали би се још гласније на Богданову „Мело“ прославу тројке. Неки ретки међу њима то и признају, други се нашем конзервативном приступу ругају, на то имају право, све док побеђују. Питање је времена када ћемо им одузети то право. Ово у Паризу је била историјска шанса. Такође се поставља питање, да ли ће икада поново послати 12 неприкосновених, јер је три минута недостајало да Срби, уместо њихових, исклешу своја лица на Маунт Рашмору и то пред светским аудиторијумом.
Можда је јесу они измислили, али ова игра је међународна и тренутно се наша правила допадају свету, много више од њихових. Нека им ово злато, наизглед још једно у мору истих. Ипак, када се огледају у њега, баш као и у оно из 2008, увек ће осетити ту језу као синоћ на -17 у „Берси арени“ и дубоко у себи ће знати – да нису недодирљиви. Ми ћемо као и до сада и ове друге боје да носимо поносно око врата, јер знамо да нисмо одступили од нашег рецепта. Код нас се јагње једе прстима, шутерске руке перу у Морави, а кошарка за своју земљу игра срцем. Докле год је тако, српски кошаркаши ће са сваким репрезентативним окупљањем упоредо мобилисати и ујединити читаву нацију, а то је много битније од победе над неким тамо Американцима.
Аутор: Константин Млађеновић
Nikola Jokić postao četvrti košarkaš koji je zabeležio tripl-dabl u istoriji OI
Преузмите андроид апликацију.