Слушајући музику из „Екс-ју“ ере редовно се запитамо како су нас творци ових текстова, толико пута навели на размишљање и подсетили на животне ситуације, сасвим сигурно различите, али које наизглед сви делимо. Тешко је објаснити ово умеће које су поседовали текстописци тог времена, али га можемо нешто ближе сагледати кроз причу Душка Трифуновића – спаситеља југословенске поп-рок сцене, како га је једном приликом описао Сеид Мемић Вајта, којем је Душко поклонио више од 25 песама.
Душко Трифуновић, рођен је 1933. године у Сијековцу крај Босанског Брода, био је српски књижевник, песник, телевизијски аутор и добитник бројних награда. Иако је завршио браварски занат и 12 година радио у фабрици вагона, кришом је писао песме. Са 22 је написао своју прву песму, а са 24 године преселио се у Сарајево, где је студирао књижевност.
После пет објављених књига поезије, запослио се на Телевизији Сарајево, као уредник Омладинског програма, доводећи на „мале екране” ондашње популарне музичаре. За живота је написао двадесет књига песама, четири романа и неколико драма. Сматра се како је од њега потекла идеја сарајевске рокенрол школе.
„Био је јако начитан и писмен, што је нама фалило. Ми смо били талентовани да укомпонујемо музику, али са текстовима смо били слаби, тако да је он дошао као спаситељ наше музике, спаситеља југословенске поп-рок музике“, рекао је Вајта у једном интервјуу за РТС.
Ова изјава певача из Травника има поптпору и у чувеној мисли Душка Трифуновића. која је касније завршила у песми „Марија Браварија“: Музика је моћно средство за јединство неписмених.
„Грешио сам много, а сада ми је жао што нисам још више и што нисам луђе,
јер само ће греси када будем пао бити моје дело, а све остало туђе.“
Око три стотине његових песама је компоновано и снимљено, али ни за једну Душко није узео ни динара. Најпознатији је постао на основу сарадње са рок саставом Бијело дугме, којима је написао све оно што је ушло у лексиконе Југословенске музике.
До тог момента је било незамисливо да познат и афирмисан песник сарађује са рокенрол бендом. Из те сарадње су се изродили хитови као што су „Главни јунак једне књиге“, „Блуз за моју бившу драгу“, „Пристао сам, бићу све што хоће“, „Милиција тренира строгоћу“, „Има нека тајна веза“ и „Шта би дао да си на мом мјесту“.
Интересантан је податак да је поменута нумера „Има нека тајна веза“ , у ствари прича о затворском стражару који је деценијама на свом радном месту боравио затворен чувајући домце. Стихови Сидро које лађу чува/ да не буде бури плен/тоне скупа са том лађом/јер је оно део ње, представљају стражара који неминовно дели терет судбине са затвореницима и проводи свој живот поред решетака.
Ту је и чувена песма Здравка Чолића „Главо луда“, коју је на компоновање поверио Корнелију Ковачу, као и песме „Мало појачај радио“, „Река суза и на њој лађа“, „Да ми није ове моје туге“, „Љубомора“, „Срце је чудна звијерка“.
Сарађивао је и са Арсеном Дедићем – „У намери да будемо исти“. Јадранки Стојаковић припале су песме: „Чаробњаци“, „Кад ниси знао ништа боље“, „О том потом“, „Осјећам да неко долази“, „Нова нада“, „Ако ме икада нађеш“.
Писао је песме и за Неду Украден: „Нови Робинзони“, „До посљедње капи живота“, „Још те волим“, „Што си ближе мени“, „Кад сам била цвеће у Јапану“, „Све што се одгађа то се не догађа“, „За три дана прође свако чудо“.
Једна од најљепших, „Ти си ми била у свему нај, нај, нај“, припала је Даворину Поповићу и групи Индекси.
Сеиду Мемићу Вајти уступио је највише песама. Најпознатије су: „Златна рибица“, „Самоћа“, „Не очекуј да те ико разуме“, „Гријешио сам“, „Разгледнице“, „Било ми је лијепо с тобом“, „Принц из бајке“, „Цимцирасте шамшаре“, „Добро се осјећам“, „Песма Сарајеву“, „Живот је маскембал“, „Човјек без проблема“ и многе друге.
Посљедња пјесма коју је Душко Трифуновић дао да се отпјева била је „Има нешто у том што ме нећеш“, извођача Жељка Јоксимовића.
Када су га питали зашто није наплаћивао песме, причао је овако: „Ма, не, није се то тада радило. У почетку сам им чак и давао хонорар да би могли да певају. Није тада била пракса да текст нешто значи, песме су биле њихове. Негде на врхунцу седамдесетих, ништа ми не иде. Књига песама не иде, за роман нема папира, добијам отказ, нема новца. Ја седнем међу децу, да не бих заплакао, и укључим телевизор… у једном тренутку чујем ‘Има нека тајна веза, тајна веза за све нас’… једно 100 хиљада душа пева моје речи. Е, кажем, стани, види колико њих је задовољно, е марш будало. Спасило ме то једном.“
„Покушавао сам бити као остали. Онда сам видео да ми није потребно. Бити као други значи завршити свој посао.“
По избијању рата 1992. године прешао је да живи у Нови Сад где је наставио да ради за ТВ Нови Сад. У „Српској Атини“ написао је више од 10 збирки песама и један роман.
“Када сам дошао у Нови Сад ја сам једно време спавао у возу. Нисам имао где друго. Као избеглица ја сам имао ту бесплатну карту и онда навече седнем у воз, онај што је из Новог Сада кретао у девет и фурам на море, до последње станице. До Бара. Нисам знао шта ћу друго радит по ноћи, а не могу спават у парку. А, нисам ни неки ноћни човек па да идем по кафанама и баровима, за шта треба и пара и зато ти ја фино легнем у воз и пробудим се на мору. Тамо кад стигнем купим комад хлеба и једну рибљу конзерву, да мирише на море, умијем се, доручкујем и опет назад првим возом за Нови Сад. Дођем тамо код Борке у “Прометејеву” књижару, где сам се најчешће грејао и где сам држао торбу са стварима, једином мојом имовином, а она ме пита: ‘Где си био?’ Ја јој кажем: Био сам код једне згодне пријатељице. Код ње сам ноћ провео.
Лажем, ја то. Лажем, јер не могу ја њој причати те своје бедне приче како немам где спавати, где се окупати и где држати торбу. Не могу, јер људи ме знају. Ја сам још 1960. године добио “Бранкову награду” у Новом Саду и ја сам ту обележен као песник,“ причао је песник у свом посљедњем интервјуу на РТС-у.
Његов рођак Дарко Трифуновић ипак има другачију теорију, зашто је песник уживао у вожњи возовима.
„Ја сам га лично возио на тај воз који поједини људи помињу у неком сасвим другом контексту приче. Сећам се да сам га тада питао где ће, а он је одговорио: ‘Имам нову песму. Треба да је сложим у глави. Не разумеш ти то… Када ударају прагови о воз мени посложе стихове у глави.’ То није био човек који не зна где иде, који лута без циља. Он је ишао возом до Ужица, Скопља, па назад, да би му се песма сложила, а не зато што нема где. Дакле, то није било питање сиромаштва и тога да нема где да преспава. То је било питање тог његовог другог света који најбоље може да разуме само други песник“, поручује Дарко Трифуновић.
Песме које су временом постале део колективног памћења, Душко Трифуновић писао је “левом руком”, да ли у шетњи Дунавском улицом у вагону од Новог Сада до мора, од данас до сутра, чак и преко телефона, а онда би певачи уобличили овај производ и правили велике каријере и тираже. Златне “стадионске” седамдесете биле су плод Душковог стваралаштва.
Њега је красио говор скривања и удаљеног асоцирања, алузије и мимикрије, необичног поређења и досетке. Такав говор претпоставља велико животно искуство и искуство „померене” употребе језика. Само такво искуство и посебан језички дар обезбеђују сувереност у владању одабраним облицима говорења и комуникације.
Када је долазио у Нови Сад, Душко је са собом понео само кључ од стана који су запалили у Сарајеву и море стихова на мислима, чији записи су страдали у истом пожару, заједно са књигом која је требала да заокружи целокупат његов књижевни опус.
,,Душко је био свој човек. Увек између два света – овог, овоземаљског и оног недокучивог, света песника. Материјалне ствари овога света нису га интересовале“, објаснио је једном приликом Дарко Трифуновић.
Душко Трифуновић је посљедње године живота провео у Новом Саду, живећи скромно, већину свог времена проводио је у Ветернику, у друштву деце са посебним потребама. Преминуо је 2006.године и по сопственој жељи почива на брду Черат, у Сремским Карловцима, један од разлога за одабрано гробно место је и тај што му је идол био ђак Карловачке гимназије, Бранко Радичевић.
Новосадски писац Богомир Мијатовић је 2018. године објавио књигу „Памтите ме по пјесмама мојим” која обухвата готово читав опус нашег књижевника Душка Трифуновића
Добитник је више награда, између осталих, Бранкове награде“, „Шестоаприлске награде“ града Сарајева, награде „Искре културе Војводине“ и др.
„Бреговић и Бебек су тог дана у студију у Лондону снимали ‘Пристао сам бићу све што хоће’ и ‘Шта би дао да си на мом мјесту?’. Текстови су били преведени и на енглески језик. Прилази им продуцент и пита: ‘Ко вам пише тако добре текстове?’ Они кажу: ‘Неки чика Душко. Један наш пјесник. Е, да је он овде, пола Лондона било би његово,’ каже продуцент. Али, чика Душко Трифуновић никад није живео у Лондону и никада се није обогатио од својих стихова.“
„Не очекуј да те ико разуме, ради своје ти си човек од заната,
Сву несрећу што се око тебе вије, створиле су ситне душе из ината,
имао си луду срећу да си бољи, па зар чекаш да си свима по вољи,
имао си луду срећу да си бољи…
Аутор: Константин Млађеновић
Преузмите андроид апликацију.
