Снажан привредни и економски полет који је захватио Нови Сад током шездесетих и седамдесетих година 20. века, створио је услове да се град постепено шири и на сремску страну, односно на подручје Мишелука и даље према падинама Фрушке горе.
Ово је захтевало од градских власти, а пре свега урбаниста, да почну да стварају оквирне урбанистичке услове за изградњу моста и растерећење саобраћаја из центра града.
Урбанистички завод Новог Сада је направио прве такве услове 1970. године, а београдска „Мостоградња“ је урадила идејно решење моста. Скупштина општине Нови Сад је одлуку о градњи моста донела децембра 1973. године.
Изградња Моста слободе почела је крајем 1976. године, трајала је 5 година, а мост је отворен 23. октобра 1981. године на годишњицу ослобођења у Другом светском рату и симболично је добио име Мост слобода.
Пројектанти моста су били академик Никола Хајдин, Гојко Ненадић и Предраг Желалић, а главни извођач радова је била „Мостоградња“ из Београда.
Треба имати у виду да су у самој изградњи моста поред домаћих фирми, биле ангажоване и стране компаније, попут „Ganz-Mavag“ из Будимпеште која је била задужена за испоруку горње челичне конструкције и два пилона, „Stahlton AG“ из Цириха која је израдила косе челичне ужади и „Gutehoffnungshutte Sterkrade A.G. ” специјална лежишта.
Тадашња власт је за изградњу подигла кредит од мађарске фирме „Ganz-Mavag“ у вредности од 27,5 милиона америчких долара.
Како су становници Лимана 2 чије зграде се налазе уз трасу моста на Булевару ослобођења „преживели“ градњу, само они знају.
Бар две године су тешке машине уз заглушујућу буку и шкрипу метала набијале шипове за стубове будућег моста.
Студенти нису могли да уче, радници да одмарају, а деца да спавају, ал’ преживело се.
Крајњи резултат је био величанствен мост који су житељи Лимана, али и целог Новог Сада са задовољством прелазили.
Леп, бео, величанствен, Мост слободе је без тунела Мишелук дугачак 1382 метра, а грађен је по такозваном систему косих затега са два пилона. Пилони су високи 60 метара и налазе се на растојању од 361 метар. Укупно постоји 48 затега.
У ово градитељско чудо уграђено је невероватних 30.000 кубних метара бетона, уз 2.150 тона бетонског гвожђа, као и 10.000 тона челика.
Коловозна конструкција поседује 6 саобраћајних трака, односно по 3 у сваком смеру, као и пешачке стазе са леве и десне стране моста.
Тунел Мишелук који се налази у продужетку моста дуг је 370 метара, није грађен на типичан начин, копањем, већ је прво направљен усек, изграђене су тунелске цеви, које су затим покривене земљом.
На свечано отварање моста дошло је око 35.000 људи!
Наиме, Новосађани су одувек имали посебан однос са својим мостовима, ваљда зато што су кроз историју толико често остајали без њих. Шта више, и сам Нови Сад свој постанак баш на месту где се данас налази дугује мосту, додуше понтонском, али ипак мосту.
Време ће показати да ће се неславна традиција уништавања новосадских мостова наставити и у будућности, те да ће и без Моста слободе остати, али ће га вредни радници поново подићи из Дунава.
Мост слободе је био на услузи Новосађанима пуних 18 година, међутим. 1999. године, током НАТО агресије на СР Југославију је срушен.
На обнову се чекало све до 2005. године, када су коначно прикупљена новчана средства, што из домаћих, што из страних извора.
Реконструкција је коштала 40 милиона евра и трајала је 2 године и 22 дана.
Игром случаја, на обнови уништеног Моста слободе и тунела Мишелук били су ангажовани исти радници који су учествовали и у изградњи. Како су тада вредни неимари изјавили, ако буде потребно, доћи ће они и трећи пут. Надамо се да више неће бити потребе за тим.
Уосталом, сада се у Новом Саду граде нови мостови.
Још увек без званичног назива, такозвани „Четврти“ и „Пети“ мост премостиће Дунав чинећи живот Новосађана много лакшим.
Опет се дешава да се актуелна градска власт, као и он од пре педесетак година, суочава са несувислим коментарима једне групе људи која сматра да нови мостови нису потребни.
Изгледа ће се увек наћи неко ко је неук, али сматра да треба да коментарише са пуним правом. Тако су некада у намери да омаловаже Мост слободе, називали “викендашки” мост, а данас је то кичма града.
Међутим, Нови Сад има урбанистички план који је трасиран пре неколико деценија. Још тада су јасно дефинисани просторни планови града и њихова намена.
У продужетку Булевара Европе гради се поменути „Четврти“ мост и који ће бити сличан Мосту слободе, само ће уместо два пилона имати три са косим ужадима.
Такозвани „Пети“ мост који ће се налазити на Фрушкогорском коридору и који ће премостити Дунав код Каћа, пројектован је као екстрадос мост са косим затегама, са распонском конструкцијом од преднапрегнутог бетона и са двоструким кратким пилонима закошеним ка споља и високим 25 метара.
Наш нобеловац Иво Андрић је у својим текстовима знао да препозна значај мостова, али и да дубоко проникне у суштину онога што они представљају, чинећи их нечим много узвишенијим од пуке грађевине:
„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.“
Преузмите андроид апликацију.
