Криза у Авганистану је (поново) изнела на међународну сцену питање стабилности и контроле у средњој Азији. Након што, ни Велика Британија, затим СССР, а ни САД нису успели да успоставе трајни мир и контролу у средњој Азији, поставља се питање да ли је уопште потребно (али и могуће) контролисати овај део света?
Ово питање свакако у много већој мери интересује још једну велику силу за коју ово није глобално, па чак ни регионално питање, већ питање које се тиче потенцијалних проблема на, али и унутар сопствених граница. У наредним текстовима издвајам кратак преглед веза и односа између Авганистана и Кине, уз осврт на неколико краткорочних и дугорочних изазова са којима се ти односи суочавају, као и узроцима проблема који ту везу оптерећују.
Релативно непозната чињеница је да Авганистан и Кина деле границу.
Уколико изузмемо међусобне односе политичких елита Авганистана и Кине данас, примарна ствар која одређује природу односа ова два друштва су географија, као и историјски контекст у којима они налазе.
Две земље су стари суседи, али тренутна граница међу њима је релативно нова. Копнена граница међу поменутим државама краћа је од стотину километара, међутим успостављање саме границе је део много компликованијег и ширег процеса сукобљавања три царства у региону, Велике Британије, Руског царства и Ћинг династије.
Шта је „Велика игра“ донела народима централне Азије?
Дипломатски, политички, економски а напослетку и војни сукоб поменута три царства у самом средњој Азији створио је изузетно деликатну ситуацију у региону. У самом срцу тог региона налази се Авганистан, који је услед своје географске позиције и конфигурације терена представљао вечити камен спотицања великим силама, уз то Авганистан и данас остаје одличан пример империјалног пренапрезања.
Као кулминација последње рунде „Велике игре“ између Русије и Британије издваја се 1893. година, када се, након повлачења Британије из Авганистана, успоставља коначна граница између Авганистана на северу и британских поседа, а данашњег Пакистана, на југу. Управо поменута граница, позната и као Дурандова линија (названа по британском дипломати, Мортимеру Дуранду), као реликт колонијалне епохе све до данас наставља да изазива проблеме у поменутом региону.
На самом северо-истоку Дурандове линије, у додиру са Кином, налази се авганистанска провинција Бадахшан, са Вакхан теснацем, који каравани користе за пролаз и трговину већ хиљадама година. Читав регион се налази на траси старог Пута свиле, односно њеног јужног крака, којим је будизам пренет из индијске у кинеску цивилизацију пре две хиљаде година.
Низ кинеских и индијских династија, али и локалних обласних господара борили су се за контролу управо ове области како би контролисали природни мост који повезује централну и источну Азију. Стратешки значај Вакханског теснаца касније препознају и Русија и Британија, које из безбедносних и економских разлога желе да контролишу регион, међутим услед затворености Ћинг династије ка трговини сам коридор губи на економском значају.
Након исцрпљујуће „Велике игре“ Вакхан теснац постаје „санитарни коридор“ између два љута ривала колонијалног доба, као и између Кине и централне територије Авганистана.
Шта је предмет највећег интересовања Пекинга када гледа на “Блиски запад”?
Данас, поменути коридор раздваја у великој мери различите државе: Таџикистан, Пакистан, Кину и Авганистан. Међутим регије поменутих држава, у додиру са провинцијама Бадахшан и Синђанг, осим географских одликују још велике сличности: шаренолика демографска структура, релативно тешки економски услови за живот, као и бројни нерешени политички проблеми, али и безбедносни изазови.
У овом делу света животну средину деле афганистанска провинција Бадахшан са једне стране и највећа таџикистанска провинција Горно-Бадахшан са друге стране.
Са кинеске стране ту је њена највећа провинција, Синђанг, док се на југу налази пакистански Гилит-Балтистан регион, познатији и као Кашмир.
Ко је нови лидер Авганистана прочитајте на овом линку
Када говоримо о економским капацитетима сама област изузетно је богата енергентима, рудама и минералима, ипак поменуте ресурсе могуће је ефикасно искористити само уз огроман капитал. Услед политичке консолидације поменутих држава у првој половини двадесетог века ни једна од њих тада није могла да издвоји средства за развојне потребе својих провинција у овој области.
Ово се у другој половини двадесетог века радикално мења, Москва се поново појављује као озбиљан играч у региону и помаже индустријализацију централно-азијских чланица СССР, док Пекинг током педесетих година развија системе иригације, а током осамдесетих година креће и у индустријализацију Синђанг провинције.
Пакистан донекле касни са овим трендом, али Авганистан са друге стране, и данас тешко успева да изађе на крај са економским проблемима Бадахшана.
Обзиром на демографску структуру и нерешене политичке проблеме, као и на економске проблеме поменутих региона у односу на боље развијене регионе матице, уз чињеницу да се ове четири области налазе на периферији сопствених држава, наравно и уз незаобилазно интересовање колонијалних и неоколонијалних сила, примећујемо деликатност ситуације у којој се читав регион увек налазио.
Проблеме који погађају овај део света, а који у великој мери прате сличне регионе који се такође налазе на раскршћу цивилизација, настављам да обрађујем и у следећем тексту, где се фокусирам на Бадахшан и Горно-Бадахшан.
Наставиће се.
Аутор: Милан Кузмановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
