Увођење у трон Светог Петра Цетињског Јоаникија Мићовића, новоизабраног митрополита црногорско – приморског, подигло је велику буру у јавности Црне Горе па и целог региона. Свакако да се ту ради пре свега о дубоко религијском и црквеном питању и да би то на првом месту требала да буде празник за све вернике МЦП Српске Православне Цркве (СПЦ), али, нажалост то није тако.
Захваљујући отвореним претњама како анонимних тако и именованих појединаца и група, оних који се противе устоличењу митрополита на Цетињу, читава свечаност је доведена у питање. Следствено томе не можемо а да се не запитамо како је једна чисто верска ствар постала политичко питање пар екселанс.
Одговор је јасан, структуре бивше власти у Црној Гори, које су се бавиле и још се баве националним инжињерингом, означиле су СПЦ као кључну брану у завршетку свог сада већ примарног плана, формирања црногорске нације.
Док год постоји СПЦ и њена митрополија на Цетињу, она ће подсећати Црногорце ко су и шта су били у прошлости и самим тим чувати пламен никад не угаслог српског националног идентитета Црне Горе.
Зато је крајем 2019. године почео коначни обрачун режима Мила Ђукановића са СПЦ у Црној Гори. Одговор верног народа се манифестовао кроз литије, које су не само одбраниле светиње него индиректно и пресудиле режиму Мила Ђукановића.
Ђукановић и његов ДПС упркос свему нису одустали од свог наума да потчине цркву и узурпирају њену имовину. Уосталом то је јасно дефинисани део плана и програма те партије. Самим тим, све што се дешава око устоличења митрополита Јоаникија није ништа друго до наставак политичке кампање ДПС-а против Цркве, само овај пут не са позиције власти, већ из опозиције.
Међутим, не треба занемарити ни другу компоненту ове акције ДПС-а, ону која је више политичко – стратешка него идеолошка.
Наиме Ђукановић се већ више од годину дана налази у озбиљном проблему. Политичка каријера председника Црне Горе, након пораза његове партије на прошлогодишњим изборима, постепено се ближи крају. За то време он једино проналази начине да тај процес успори, али не и да га преокрене.
Упркос свим проблемима са којима се суочава нова владајућа већина и даље функционише, а процес демонтаже његовог режима, иако готово пасивизиран није трајно заустављен. Нада Ђукановића да ће опструкцијом себи лојалних кадрова унутар система државног апарата пасивизирати владајућу већину, а уз помоћ катастрофалне економске ситуације оборити њен рејтинг, да би је затим поразио на изборима, потпуно се изјаловила.
Додуше успео је да паралише владу и уруши популарност њеног премијера, али то није подигло рејтинг његове партије.
Самим тим, како време пролази шансе да се ДПС врати на власт све су мање, док тренутна владајућа коалиција добија још простора да коначно крене у обрачун са његовим дубоко корумпираним и криминализованим режимом.
Свестан тога да ће хапшења његових најближих сарадника почети пре или касније и да ће тиме његова партија кренути путем расула, Ђукановић би могао да посегне и за најдрастичнијим мерама. Тачније, могао би, преко својих „комита“, покушати да изазове сукобе чије би последице одложиле оно што сада делује као неминовност.
Устоличење митрополита Јоаникија представља идеалну шансу за реализацију таквог сценарија. Чињеница је да његова политика има најјаче упориште управо на Цетињу. Јасно је да се ту налазе најрадикалније присталице ДПС-а, а уз подршку оних који би на дан устоличења били доведени из свих крајева Црне Горе, критичну маса за изазивање нереда била би створена.
Уколико би у том хаосу, услед евентуалног напада на Цетињски манастир, не дај Боже, неко изгубио живот то би могло представљати окидач за продубљивање сукоба. Тиме би питање корупције, криминала и опустошене економије пало у други план, а Ђукановић би на пијадестал интересовања црногорске јавности поставио верско, односно национално питање.
Нажалост, сада делује да Ђукановић такав сценарио не само жели, већ и планира. Пошто је у претходне три деценије истрошио све политичке адуте и народу нема да понуди ништа афирмативно, једино што му преостаје су сејање сукоба и подела у црногорском друштву.
Из тако креираног хаоса Ђукановић рачуна да би могао остварити двоструку корист. Међународној заједници поново би покушао да се наметне као неко ко једини има капацитета да одржи Црну Гору стабилном. Такође, зауставио би и пад популарности своје странке.
Односно, ДПС би своје присталице чврсто везао на националној и верској основи. Ђукановић би се поставио као неприкосновени лидер свих „правих Црногораца“ и једини заштитник њихових интереса. Пошто се на последњем попису као Црногорци изјаснило око 45% грађана, то је резервоар гласова на који он рачун и који би његову странку могао врати на власт.
Међутим, такве игре су веома опасне, а о главу ће се, на првом месту, обити обичним грађанима Црне Горе.
Зато треба апеловати на разум сваког појединца, а посебно државних институција. Велика одговорност је на данашњој влади да такав сценарио предупреди. Устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу мора проћи у најбољем реду како би Црна Гора показала да је јача од појединих парадржавних мафијашко – политичких структура, без обзира на њихове јатаке у самим институцијама.
Колико ће у томе успети, време ће показати.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.