Празник Сретења, који обележавамо као Дан државности Србије, троструко је значајан за српски национални идентитет.
Најпре, Сретње Господње, односно уношење Исуса Христа у храм, представља један од најстаријих хришћанских празника. Сматра се да је овај празник од суштинског значаја за хришћанство јер од заборава чува први сусрет Исуса Христа са људима. Наиме, према казивању из Јеванђеља по Луки, четрдесети дан по рођењу, Богородица је довела свог Сина у храм јерусалимски да га посвети Богу и да очисти себе.
Када је Христос донет у храм, тамо се налазио и један старац, којег Свето Писмо и хришћанска традиција описују као праведног, и који је познат као Свети Симеон Богопримац.
Празник се слави од времена Цара Јустинијана, а према канону Српске православне цркве Сретење је сврстано у ред Господњих, али и Богородичиних празника, јер се на тај дан велича и чистота Богородице, коју је како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за жене.
У српском народу постоје веровања везана за овај дан, односно верује се да се на Сретење срећу зима и лето, као и да неудате девојке проналазе своје изабранике.
Осим религијског, празник Сретења Господњег има велики значај и у историји српског народа.
На овај празник почела је “Српска револуција”, односно подигнут је Први српски устанак, а 31 годину касније донет је и први српски устав.
Ради бољег разумевања контекста и духа времена у којем су се ова два догађаја одиграла, значајно је подсетити да су 18. у 19. век означиле тектонске промене на свим нивоима деловања људског друштва – отпочело је оно што Хобсбаум зове “дуги 19. век“.
Наиме, индустријска револуција почела је из темеља да мења привредне односе, а истовремено са њом одвија се и интелектуална револуција. Идеје просветитељства и либерализма ће кроз Америчку, али пре свега Француску револуцију ступити на светску сцену. Идеје слободе појединца, народног суверенитета, а самим тим и национална идеја, шириће се Европом попут пожара у јеку Наполеонових ратова. Пруска, Аустријско и Руско царство, силе старог апсолутистичког режима, окупљене 1815. године на Бечком конгресу у Свету алијансу покушаће све да спрече ширење ових “опасних“ идеја које прете поретку њихових феудалних, мултиетничких држава.
Ни српски народ није заобишао овај талас, додуше са нешто другачијим околностима.
Национални идентитет и државотворну свест, за разлику од већине европских народа, Срби су развили значајно раније, још у 13. веку, у време Светог Саве, а управо захваљујући православној вери и цркви успели смо да опстанемо као народ, упркос вековима живота под окупацијом. Потпуно обесправљени и осиромашени, вековима под влашћу Османског царства, на Сретење 1804. године Срби са територије Београдског (односно Смедеревског) пашалука, доносе одлуку о подизању устанка против Турака.
У Марићевића јарузи у Орашцу крећу у устанак и за вожда бирају Ђорђа Петровића – убрзо познатог као Карађорђе. Поставља се питање за шта су се борили српски устаници на почетку деветнаестог века? Који је био најважнији циљ? Кључне речи које ће нам дати најпрецизнији одговор су слобода и уједињење.
Покретање револуције из 1804. године сматра се почетком стварања модерне српске државе засноване на темељима Немањићке традиције и православне вере. Циљ је било потпуно ослобођење од турске власти и уједињење српских земаља. Пут до остварења овог великог циља био је дуг деценијама и поплочан рекама крви, а Карађорђеве идеале слободе и уједињења, век касније, коначно је остварио његов унук Петар Карађорђевић 1918. године.
Истовремено са борбом за слободу од туђинске власти, од почетка устанка код Срба је постојала жеља да се по ослобођењу будућа власт успостави на начелу законитости и једнакости.
Управо на темељима те идеје, на Сретењској скупштини одржаној 15. фебруара 1835. године у Крагујевцу донет је први српски устав – Устав Књажевства Србије, познат и као Сретењски устав. Одмах треба истаћи да је овај устав био један од првих правних аката те врсте донетих на територији Европе, а често се помињало да је реч о једном револуционарном акту.
Творац Сретењског устава, Димитрије Давидовић, био је један од најистакнутијих и најобразованијих Срба, бавио се медицином, био је лични секретар кнеза Милоша, новинар као и дипломата.
Уставом су постављени темељи права и слобода грађана, укинут феудализам и извршена је подела власти.
Било је предвиђено да свако дете рођено у Србији или изван Србије а од Србина је, свако ко је у служби у Србији или изван ње, свако ко је десет година у Србији и свако ко непокретно добро у њој има, сматраће се Србином и има право „уживати српско државно грађанство; да је сваки Србин једнак пред законом, да се ниједан грађанин не може „гонити ни затворити“ мимо закона, да се не може држати у притвору дуже од три дана а да му се не предочи кривица; да може бити кажњен само по закону и пресуди суда; да му се не може два пута судити за исто дело и да је приватна имовина неприкосновена.
Одредбама којима се забрањује кулук те се проглашава слобода располагања земљом, показује се тежња да се Уставом униште остаци феудализма.
Власт је подељена на законодавну, извршну и судску, а што се и данас сматра стандардом демократије. Ако би се Сретењски устав морао описати једном синтагмом, не би се погрешило када би се окарактерисао као “устав либералних идеја и ставова”.
Без обзира што је под притиском великих сила, управо из страха да ће и њихови народи тражити од власти оне слободе и права које је устав пружао Србима, Сретењски устав укинут већ након 55 дана, његовим доношењем постављен је неизбрисив траг и темељ у изградњи демократског друштва какво данас познајемо и у каквом живимо.
Кратак преглед неких од најважнијих догађаја из наше историје показује нам недвосмислено да је Сретење Господње нераскидиво везано са слободарским идејама српског народа и да представља један од темеља нашег идентитета и модерне српске државе.
Почетак устанка и доношење устава, 1804. и 1835. године, јесу упоришне тачке ове тековине и сведочење које указује на угледна идентитетска упоришта са којима равноправно стојимо са другим европским народима у модерном развоју континента. Управо из тих разлога овај дан обележевамо као Дан државности Србије.
Немања Завишић
Преузмите андроид апликацију.
