Преко Атлантика, на североистоку Бразила, налази се фотогенични град Сао Луиш који као да је ископирао престоницу Португала. Његово очаравајуће старо градско језгро са калдрмисаним улицама и колонијалним вилама у пастелним бојама, од којих су неке рестауриране, а многе се руше, уврштено је у светску UNESCO баштину 1997. године. Поред јединствене атмосфере овај милионски град нуди и велики број музеја, мноштво лепих галерија и продавница рукотворина.
Сао Луиш је главни град бразилске савезне државе Марањао и важи за изразито сиромашан град. Упркос прелепим бојама на сваком кораку, уистину се ретко нађе у плановима путника који иду у Бразил, те му масовни туризам и даље није одузео аутентичност. Потпуно је ван главних путева, а ипак може понудити бројне прелепе, мада запостављене историјске зграде у центру града и јединствен феномен природе у непосредној близини – спектакуларне пешчане дине Ленсоиш Марањенсеш, национални парк у ком се у блиском сусрету налазе пусиња и океан.
Прво што се примети приликом слетања у град је панорамски поглед на бескрајну прашуму и делту река које се уливају у Атлантски океан. Уколико је дан ведар, виде се невероватна језера смештена међу пешчаним динама – призор који оставља без даха и најискусније путнике.
Прва помисао искусног путника из Европе док шета историјским центром града је колико је он сличан Лисабону. Овде се итекако осети да је Бразил некада давно био део португалске империје. Скуп зграда које датирају из касног 17. и раног 18. века, припадају такозваном “помбалинском” барокном периоду.
Ово је аутентични португалски архитектонски стил који име носи по маркизу од Помбала, португалском дипломати који је имао значајну улогу у обнови Лисабона после катастрофалног земљотреса 1755. Стил има неокласичне утицаје, те је уравнотежен и донекле скроман, са симетријом и чистијим фасадама.
У Сао Луиш стил је стигао са оснивањем трговачких компанија које су осим добара “увозиле” и трендове са истока.
Главни пример овог стила у Сао Луишу је улица Португал (“Rua Portugal”), где се налазе зграде попут Музеја ликовних уметности и Секретаријата за културу, и која се сматра највећом (и најлепшом) колекцијом кућа украшених португалским керамичим плочицама ван самог Португала. Но, плочице овде не служе само за украс. Земљани зидови који су се раније подизали нису били довољно отпорни на влагу, те су “азујежоши” решили и тај проблем.
За разлику од лисабонских, бројне зграде у Сао Луишу нису добро одржаване, а неке изгледају као да ће се сваког тренутка срушити. Изненађујуће, али то не утиче негативно на укупни доживљај већ само доприноси шарму града.
Шетња центром Сао Луиша враћа нас у прошлост захваљујући добро очуваним колонијалним фасадама, балконима са кованим гвожђем и импозантним црквама, који причају причу колонијалног Бразила и позивају посетиоце да истраже културно и историјско богатство овог живописног града. Очување овог наслеђа помаже у јачању важности колективног памћења и културног идентитета, представљајући живо благо које треба заштитити као део португалског наслеђа и сусрета различитих култура који су обликовали савремени Бразил на јединствен начин.
Што се тиче грађевина, ту су зграде са два спрата, једноспратне куће, али и палате. Неке од ових палата коришћене су од стране елита и дефинитивно их вреди посетити приликом обиласка града.
Град своје право лице покаже увече, када постане живљи, а локалци изађу на улице. С обзиром да је клима тропска, забава на улицама траје током целе године до касно у ноћ, а многи локали налазе се уз саму обалу мора. Уз смех, музику и пиво, локалци уживају и у различитим врстама плеса, те у укусној домаћој кухињи.
Омиљено локално јело је рижа са шкампима и другим морским плодовима, а негазирано пиће “гуарана Исус” („Guaraná Jesus“), слатки газирани регионални напитак које је популарнији и од Кока-коле те се сматра једним од локалних симбола. Пиће има карактеристичну пинк боју и воћни окус с примесама гуаране, цитруса и других арома. Јединствене су и типичне локалне бобице “јусара”, сличне далеко познатијим “асаи” бобицама. Обично се додају локалним рецептима и различитим врстама хране, попут хлеба и слаткиша. Град се не сме напустити а да се не проба doce-de-espécie, локални слаткиш од кокоса обликованог попут корњаче који је симбол културног наслеђа државе.
Обавезни излет је посета националном парку с почетка текста до ког се стиже након труцкаве али забавне авантуристичке вожње џипом. Прва станица је река, преко које се ауто превози а затим следи још 45 минута вожње након које се стиже у тачку где вегетација потпуно нестаје. Доживаљај зависи од сезоне јер се ниво воде у “базенима” у динама мења, али пејзажи су ипак у свако доба године необични и моћни.
Аутор текста: Н.К.
Преузмите андроид апликацију.
