Анкета о скијалишту на Фрушкој гори за само седам дана сакупила је више од 1.700 одговора Новосађана, а у питању је претежно позитиван став грађана, или се бар тако чини?
Наиме, више 80% анкетираних одговорило је да жели скијалиште на Фрушкој гори (1400+), док је око 20% грађана изразило супротан став (350+).
Коментари на објави дају нешто другачију слику, јер су мишљења за разлику од резултата анкете – претежно негативна.
Ипак, неколико носталгичних коментара довело нас је до историје скијалишта на Фрушкој гори, која почиње, а нажалост и завршава се, у другој половини прошлог века.
Некада је на Фрушкој гори на Бранковцу постојало скијалиште са све ски лифтом.
Највише информација о овом скијалишту пружа писмо Владимира Бехерана, бившег члана Ски клуба „Војводина“, који је давне 2005. писао уреднику сајта „skijanje.rs“.
Владимир помиње како је ски покрет у Новом Саду и Војводини заживео средином и крајем 1970-их година.
Како каже, у то време Ски клуб „Војводина“ имао је више стотина активних чланова, а инструкторе и учитеље скијања обучавали су Никола Стрбенко, инструктор скијашког трчања и Милан Шашић Жига, магистар алпског скијања и тада професор на Факултету физичке културе у Новом Саду.
„Обзиром да је тада снежна ситуација на Фруској Гори била нешто повољнија него данас, на њеним падинама које су биле подобне за то, свакодневно током снежних дана, могло се видети десетине, а лепим викендима и по неколико хиљада љубитеља снега. Обзиром на недостатак и дужину импровизованих стаза, Бранковац у близини ПТТ дома, показао се као најинтересантнији за већину скијаша“, наводи Владимир у свом писању.
Како каже, чување снега додатно је побољшано његовим набијањем, у чему је помогла и војска и тадашњи капетан Тихомира Симића, уједно и члана Ски клуба, а коришћено је и вештачко ђубриво „Уреа“ које је омогућавало снегу да остане доста дуже него иначе.
Први ски лифт био је импровизован од стране Лазара Киселичког, инжењера који је у року од сат времена свог „Фићу“ са друштвом претварао у „жичару“.
Дизање аута на „клоцне“, скидање задњег точка, монтирање фелне без гуме преко које је ишао канап, фиксирање точка од бицикла на дну спуста где је такође провучен канап, прва брзина и ски лифт је био у функцији.
Касније, набављени су и прави ски лифтови, мобилни, који су монтирани и демонтирани у току сезоне.
Један озбиљан ски лифт набављен је у то време и постављен на истој локацији, код Бранковца, али је, према писању Владимира, често рушен, сајла је сечена и био је проблем да ски лифт остане на свом месту због неких људи који су тврдили да је то њихов приватан посед.
По његовом сећању, последња сезона ски лифта на Фрушкој гори била је 1980. године, након чега се поставка ски лифта провлачи у обрисима и тешко достушним подацима.
Наводно, постављен је 2002. године на истој локацији, али се задржао само месец дана, док је и 2013. постојала слична акција када су студенти волонтерски постављали ски лифт на Фрушкој гори, али он никада није заживео у пракси.
Топлије зиме остављају све мање простора за фрушкогорско скијалиште, али чини се, Новосађани имају жељу да до таквог пројекта дође, било да је реч о млађим скијашима који желе да надомак свог града имају место за који спуст, или о оним старијима, који на скијама нису били деценијама, али се радо присећају како је то некада изгледало – баш на Фрушкој гори.
Цело писмо Владимира Бехерана можете прочитати кликом на овај линк.
Л. С.
Skijalište na Fruškoj gori: Projekat koji Novosađani žele, ili ne? (ANKETA)
Преузмите андроид апликацију.
