Немачки нацисти депортовали су у Аушвиц најмање 1,3 милиона људи више од 20 националности. Између септембра 1941. и августа 1944. година, из тадашње окупиране Југославије, у овај логор ужаса одведено је више од 20.000 људи.
Међу југословенским жртвама најбројнији су били Јевреји из Бачке, а готово сви они су убијени у Аушвицу. Депортовани су и Роми, хиљаде антифашиста, партизанских комунистичких бораца и њихових симпатизера. Од 20.000 људи превезених у Аушвиц из Југославије, мање од стотину, углавном политичких затвореника или партизана, преживело је до ослобођења концентрационог логора.
Осам стотина затвореника из нашег поднебља радило је у овом кампу.
У Аушвицу, сада меморијалном центру, 1963. године одржана је југословенска изложба, на којој су биле приказане углавном слике југословенског отпора, графичке слике мучења и страдања логораша, фотокопије немачких докумената који описују огромне југословенске жртве у рату…
Презентација је укључивала и нека оригинална уметничка дела, укључујући скулптуре Виде Јоцић, која је преживела Аушвиц.
Видосава Вида Јоцић, рођена је као слободна у Скопљу, 1921. године, а са двадесет једном је одведена у мучилиште на Бањици. Жене из овог логора најчешће су одвођене у Аушвиц, па се тако и Вида нашла међу 111 жена које су транспортоване. Њен број на руци био је 49865.
Патња коју је преживела била је највећа инспирација за њене касније вајарске радове, а чак јој се и прва самостална изложба у Београду, 1958. године, звала “Аушвиц 49865”, која је наредне године пропутовала Нови Сад, Вршаву и Краков. Излагала је од Лондона до Осла. Ова дела убрајају се у значајна дела српске и европске вајарске уметности.
“Ми у логору изнакажени ранама и отеклинама, посматрали смо кроз жице дуге колоне жена и деце, како отичу у гасне коморе. Хиљаде и хиљаде је претварано у пепео. Хиљаде и хиљаде…”
„Данас у Аушвицу има још 25 тона женске косе… Копали смо канале у Аушвицу… Једна од нас је била и Пољакиња из Варшаве. Ухваћена је у препаду, када је куповала хлеб за своју децу, коју је оставила закључану. Трпећи страшну тугу за својом децом, њено психичко стање је нарушено. Усамљену, болесну, полулуду, ми Српкиње и Југословенке прихватиле смо је као једну од нас. Некада сам је терао да једе ту оскудну слуз коју смо добили. Она је ћутке ишла са нама свуда. Једног јутра млади Немац, у сјајним чизмама, сјурио је низ канал и почео да је туче, понављајући да је свиња и да треба да се опере. Почела је да хвата блато рукама и трља га по телу. Незадовољан, Немац ју је гурнуо и згазио јој на главу. Па ју је удавио – а онда је ударио ногом. Онда је пришао мени и наредио ми да се смејем. Нисам могла. Вероватно га је изнервирао ужас који је препознао на мом лицу. Ужас од бола, збуњености и беспомоћности. Држала сам се за своју лопату, забодена у љигав, да не паднем… Гледала сам у лице жене – зрачило је племенитошћу и лепотом, као Христос на крсту. То ме је подсетило на наше фреске. Ухватила сам се за страну канала и осетила у рукама нешто што сам могла да стиснем. Била је то глина. Дрхтећи, чврсто сам је држала у длану, не знајући шта радим. Као да сам хтела да је вратим у живот, да ухватим израз Пољакиње. Изашла сам из канала и потражила пријатељицу Стаку Диклић. Поделила сам чинију за храну са њом. Дошла је у ред и раније, и пошто је попила своју половину, чекала ме је, зурећи у чинију. Одједном је подигла очи на мене, уздахнувши: “Види, то је Пољакиња. Вида, ти си вајар. Ако останеш жива, не заборави ово и вајај““, испричала је Вида 1999. године своју и позвала све бивше затворенике из логора да дигну глас против бомбардовања Србије.
Вида Јоцић преминула је 2002. године и сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Њених шест скулптура налази се у Ваљеву, у парку који носи име по овој хероини.
Преузмите андроид апликацију.
