Као битна карактеристика економског и друштвеног живота у Новом Саду на прелазу из 19. у 20. век издваја се убрзани развој штампарства и издаваштва.
Када је реч о штампаним медијима, Новосађанима су биле доступне дневне новине, као и различити периодични листови и часописи.
Дневне новине биле су штампане на три језика, па су три највеће националне групе у Новом Саду (српска, мађарска и немачка) имале своја гласила. Осим тога, ова гласила су такође била и јасно политички профилисана. Тако су, примера ради, радикали имали свој дневни лист „Застава“, док су либерали имали „Браник“.
Када је реч о недељним и месечним часописима на српском језику, посебно су били популарни часописи „Орао“, „Јавор“ и „Српска домаја“.
Треба истаћи да су у то време већ постојали часописи који су били намењени искључиво женској популацији, попут листа „Женски свет“ и „Жена“.
Лист „Застава“ основан је 1866. године као орган Милетићеве Српске народне слободоумне странке постаје најутицајнији лист међу Србима у Угарској па и шире.
У текстовима се залагао за српска прва, српску независност и уопштено једнакост права свих народа потчињених од тадашње Аустроугарске монархије.
Политичка уверења Светозара Милетиће била су прожета и у странци Српска народна слободоумна странка коју су чинили велики број академика вођених истом идејом. Ти исти академици који су сачињавали део странке, чинили су и групу која је писала за часопис.
Када је Милетићев ауторитет принудно отргнут од странке и политичког листа, долази до раздвајања у изражавању и пропагирању ставова.
У време превирања унутар Српске народне слободумне странке коју је основао Светозар Милетић, а поготово након његове све мање присутности у политичком и јавном животу, некадашњи политички лист „Застава“ доживео је реорганизацију и 1885. године добио опозициону контру – политички лист „Браник“.
Повод за то био је сукоб у мишљењу између предводника Милетићеве странке, а чији се сукоб потом пренео и на Милетићев тадашњи политички лист „Застава“.
Сукоб се понајвише односио на лидере Јашу Томића и Мишу Димитријевића, а читава ствар ће кулминирати убиством на Железничкој станици.
„Српска домаја“, био је лист за забаву и поуку. Излазио је у Новом Саду сваког уторка, на 12 страна, цена часописа је била 8 круна за годину дана, а уређивали су га Др. Славко Милетић и Др. Бранко Илијћ.
Садржај часописа су, као и у већини других листова тог времена, чиниле кратке приче, родољубива српска поезија и политичке теме.
Први број часописа „Јавор“ изишао је 5. јануара 1862. године, а последњи 31. априла 1863.
О одлуци да после мало више од годину дана угаси лист, јавност је обавестио Јован Јовановић Змај, уредник „Јавора“. Том приликом је навео да ће лист престати да излази, јер су се он и његов пријатељ Поповић уверили да су сувишна два белетристичка листа, те да „Јавор“ уступа место листу „Даница“.
Једанаест година касније, 1874. године, Јован Јовановић Змај, Коста Трифковић, Илија Огњановић и још неколико истомишљеника поново покрећу лист „Јавор“.
Покретачи и стални сарадници „Јавора“ су неки од највећих интелектуалаца српског народа, попут Јована Бошковића, др Јована Јовановића Змаја, др Милана Јовановић, др Лазе Костића, др Стевана Павловића, др Михаила Полит-Десанчића, Стевана В. Поповића, Косте Трифковића и Антонија Хаџића.
Због тога је овај часопис био један од значајних српских књижевних часописа.
У Јавору су објављивани прозни, поетски и драмски књижевни текстови. Осим књижевних текстова Јавор је објављивао и бројне научне чланке из области историје, географије, етнографије, физике, астрономије, хемије, медицине, педагогије.
Први број поновно покренутог листа изишао је 2. јануара 1874, а последњи, број 19, 1. новембра 1893. године. Излазио 5, 15. и 25. дана сваког месеца, а од 1876. године сваке недеље.
Када су у путању часописи усмерени на женску популацију, они су се углавном бавили критиком женске моде и понашања.
Било је и покушаја реформисања женског облачења и то из здравствених, хигијенских, али и политичких и моралних разлога. Критиковано је пре свега ношење мидера, високих потпетица, шпицастих ципела, бројних подсукња, перике, претерано улепшавање и слично.
Посредством стране штампе, крајем 19. века на подручје АП Војводина, па и у Нови Сад стижу ови модни трендови и одјеци реформе у женском улепшавању.
У часопису „Женски свет“ у текстовима је јавно критиковано свака врста модног луксуза, а све у сврху величања традиционалне улоге жене у друштву, њене духовности и скромности.
Критички однос према моди и свакој врсти потрошње био је заступљен и почетком 20. века у часопису „Жена“.
Истовремено штампани медији су објављивали бројне рекламне огласе који, користећи се различитим концептима, позивају жене да буду витке, лепе, неговане, вечно младе и обучене по најновијим модним трендовима. Мора се признати да женама није било лако.
Штампани медији с краја 19. и почетка 20. века представљају одраз вредности, идеја, понекад и снова и жеља оних који су их писали и оних који су их читали.
Касније, са појавом других облика медија, долази до знатног смањења броја штампаних медија, а писана реч се све више сели у електронску форму објављивања.
Преузмите андроид апликацију.
