Православна нова година или Српска нова година, како је још народ назива, дочекује се 13. јануара у поноћ, а прославља 14. јануара. У православном свету на тај дан обележава се и крсна слава Свети Василије и празник Мали Божић.
Као већина православних празника и овај је карактеристичан због разних обичаја, који се испуњавају уочи и на дан празника.
Уочи Нове године, према народним обичајима, припрема се свечана вечера. Домаћини заједно са гостима, пријатељима и родбином чекају поноћ уз весеље и песму. Тачно у поноћ, сви се љубе и честитају једни другима долазак Нове године са жељама за дуг живот, добро здравље и успех у послу. На сам дан Нове године, одлази се у цркву, а затим следи свечани ручак.
Српска православна црква обележава овај празник служењем молебана, молитве за богомблагословену наступајућу годину. Kод куће се 14. јануара припрема свечарска трпеза. На трпезу се износи оно што је још у јесен спремљено за зиму – пршута, сланина, кавурма, чварци, шваргла, кобасице, кајмак, млади и преврели сир, вруће погаче, проја, туршија, кисели купус, стругана ротква и ајвар.
Главно јело је печење, обично је у питању прасе, док се у неким деловима Србије традиционално пече јагњетина. Традиција налаже да се једе глава печенице, а затим следи новогодишња чесница – “Василица”. У градској средини раније су се у поноћ служиле крофне, а у једну се стављао златник. Веровало се да ће особа која пронађе златник у крофни имати успешну годину. Тако да су у неким кућама крофне замена за чесницу.
Поред Нове године, која је позната и под називом Мали Божић, 14. јануара обележавају се још два значајна празника: Обрезање Господа Исуса Христа и Свети Василије Велики. Црква испраћа стару и дочекује нову годину неуобичајеним слављима, на духовни начин, молитвама и богослужењима, али и благосиља све пристојне прославе, без шунда и кича, подсећајући да се у бројним црквеним домовима организују дочеци Нове године.
Четрнаестог јануара се у неким крајевима Србије спаљују и остаци бадњака, такође се верује да поред богате трпезе, на овај дан у кућу треба унети неку нову ствар, купљену тог дана, како би кућа и укућани током целе године имали напретка.
Наведени обичаји су изводљиви и у данашњим временима, за оне који желе на традиционалан начин да обележе овај празник. Међутим, некада у сеоским пределима се овај празник подразумевао много различитих обичаја, за које се веровало да су неопходни, како би наредна година била успешна и берићетна.
Ритуали су слични као и код Божића. Чељад је окупљена у кући, ту су сачувани и посебни бадњаци. Износи се глава од божићне печенице, долази положајник, рано се руча, а деца обилазе стоку хранећи је остацима јела од ручка.
У неким крајевима Србије трећи дан Божића се чисти кућа од сламе, а она се потом ставља у врећу и оставља за Мали Божић. Уочи Малог Божића прави се колач с рупом у средини, а он се пре зоре носи на гувно заједно са сламом. Око стожера се стави слама, а на стожер колач. Деца трче око стожера по слами, имитирајући коњску њиску, а старији их терају да вршу. Колач се потом ломи, а мрвице остављају на стожеру за птице уз обредне песме којима се призива пролеће. Слама се ставља под кокошке да носе јаја, а од жита са гувна прави се попара коју једу укућани. Део сламе ставља се око воћки, како би се обезбедило да роде те године. Остатак жита са гувна даје се првој крави која се те године отели, како би се стока заштитила и плодила.
Кад се руча, покупе се кости од печења, однесу и ставе на мравињак да би се по веровању стока „множила као мрави“. Веселица се обично меси од кукурузног брашна. Она се набоцка цевком од зове или гранчицом од весељака на више места. Кад се испече, пупољци који су набоцкани поваде се ножем и дају овцама и говедима у мекиње, да би били здрави и напредни. Наш народ верује да се између Божића и Малог Божића не сме тући стока, јер ће ломити ноге.
У Војводини је био обичај да се на раскршићима пале ватре, што, уз чистилачко дејство, има и улогу јачања Сунчеве светлости и топлоте. Из истих разлога се данас пале остаци бадњака од Божића. Такође, на овај дан у Војводини обичај је и да се тера Божић, где момци на коњима обилазе виђеније куће у селу, најављујући долазак Божића. Уз песму и игру, њих и коње домаћини нуде разним посластицама, обезбеђујући тако добро здравље и благодет целој породици. Терање Божића прославља се и на сам Божић, али нека села божићне свечаности завршавају недељу дана касније, на Мали Божић.
На Мали Божић ујутро обичај је био у неким селима да домаћица узме снег и, утрчавши у собу, баци га на децу вичући: „Бежи врућа, гоните студена!“. Верује се да се тиме штите деца од врућице или грознице. После овога деца би скидала са себе одела и пребацивала их преко грана шљива или јабука, како би се “очистила од ваши”. На овај дан долази и полазник или положајник, а у селима поред Груже домаћица му једном пређом веже теме и доњу вилицу, а другим чело и затиљак, да звери не би напале стоку.
Преузмите андроид апликацију.
