Божићни празници у Србији обилују разноврсним обичајима и веровањима чије порекло потиче из разних времена, а Бадњи дан који се данас обележава започиње сечењем бадњака у зору, што представља увод у бројне традиционалне обичаје и током Божића, који су се задржали у сеоским и градским срединама широм земље.
Саветник у Етнографском музеју у Београду Саша Срећковић објашњава да обичаји, који се у Србији практикују током Бадњег дана и Божића потичу из различитих извора, а многи и из времена Римског царства.
Божићу претходи пост у трајању од 40 дана, који се поштује и током Бадњег дана, а постоје различита тумачења шта он представља – према једној верзији сматра се да је Исус Христ 40 дана постио у пустињи пре него што је био крштен, или да су 40 дана мудраци са истока следили звезду која је најавила рођење спаситеља, наводи Срећковић за Тањуг.
„Знамо да период тог поста представља људско духовно и телесно прочишћење. Поред поста постоје код нашег народа разни системи табуа“, рекао је он.
Када је реч о обичајима који се поштују током Бадњег дана, Срећковић подсећа да тај дан започиње сечењем бадњака и наводи да се елементи тог обичаја разликују од места до места.
Обично најстарији и најмлађи мушкарац у породици одлази рано у шуму, а у неким крајевима у Србији тај полазак се најављује пуцањем из пушке, а део обичаја је и обраћање бадњаку пре него што почне да се сече.
„Постоји читав низ тих веровања, као нпр. да се бадњаку прилази са источне стране, да иверице не падају док се сече дрво или да се ухвате у шаку, да домаћин који то чини ћути док сече бадњак. Постоји и ту прилична разноврсност, али у некој анализи увек имамо барем два извора, један је хришћански извор и други је извор из староверских веровања. Каже се да је Јосиф наложио ватру када се Богомладенац родио и да је користио бадњак. Неки светски етнолози сматрају да је бадњак у ствари оличење неког духа биљног света и вегетације који је жртвовањем обнављао природу“, објаснио је Срећковић.
Након што се исече, бадњак се носи испред куће где се поставља у усправан положај код улаза, а у време његовог уношења простире се слама испод стола, на којој су се према веровањима породице некада окупљале.
„Домаћица посипа зрневљем пшенице све укућене. За децу се сакривају поклони у тој слами. У угловима куће, према старим божићним обичајима ораси се постављају у сваки ћошак куће. Ораси су у блиској вези повезани са душама предака односно са душама покојника“, објаснио је Срећковић.
И Божић, најрадоснији хришћански празник који се прославља три дана, почев од 7. јануара, обилује бројним обичајима и веровањима, а сматра се да први гост тог јутра, који у кућу долази позван или непозван, тзв. положајник, доноси целој породици срећу и радост, а Срећковић наводи да су према тумачењу неких етнолога ту улогу раније имале и животиње.
„Сматра се да је положајник божји изасланик. Према неким тумачењима то није био човек, није био мушкарац, него нека животиња, домаћа животиња.
То су заправо остаци тих старих веровања, прехришћанских веровања, када су се и животиње жртвовале за заједницу, с обзиром на то да је време Божића у корелацији са временом када се обнавља природа и читав природни циклус“, навео је Срећковић.
Затим следи божићни ручак коме претходи ломљење чеснице, која се по народном веровању, припрема како би допринела срећи и благостању укућана, а у коју се ставља новчић за који се сматра да ће донети успех особи која га извуче.
Срећковић истиче да су се обичаји мењали временом у различитим срединама, па је тако у неким домаћинствима у источној и западној Србији постојао обичај да се уместо чеснице праве мали божићни колачи који су били живописни, са ликовима животиња из тог домаћинства.
Поред тога, постоје многа веровања шта ваља чинити, а шта не током божићних празника, па Срећковић указује да је код људи свеприсутно уверење да је тај период прилика за опраштање и измирење, као и да све послове који су започети прошле године треба завршити до Божића.
„Постоји веровање да не треба користити метално посуђе или неко оштро посуђе, да је то прилика за неко измирење, за опрост, и знамо тај елемент ‘мир божања’ да је веома значајан код божићних обичаја“, навео је Срећковић.
Са друге стране, објашњава Срећковић, постоје многи обичаји који се практикују ван домаћинства, а у Војводини су честе обредне поворке у периоду између Божића и Богојављења.
„Коледари су били присутни у неким северним крајевима Војводине, то су били вертепи, звездари или коренђаши – кад само баш мала деца иду нагарављена са црним лицима од куће до куће и добијају дарове. Тих обредних поворки и данас има, мало другачија је та њихова интонација и њихова функција је за забаву у заједици, али постоје и живописни су“, рекао је Срећковић.
Када је реч о разликама у практиковању обичаја на селу и у граду, Срећковић наводи да је њихово обележавање у градским срединама сведеније, због услова у којима људи живе, а који онемогућавају њихову пуну примену, као на селу.
„То не значи да се у градским срединама мање верује, али у зградама вишеспратницама није могуће ложити ватру као на огњишту, док је у сеоским срединама то више могуће, мада тога више нема скоро нигде. Разни географски, историјски и политички услови су утицали на разноврсност изгледа божићних обичаја и начина на који се они упражњавају“, истакао је Срећковић.
На питање да ли сматра да ће обичаји исчезнути у будућности, посебно у градским срединама, Срећковић је објаснио да је људској природи својствено интересовање за натприродним стварима и веровањима, због чега ће, оцењује, обичаји остати саставни део и савременог света.
Преузмите андроид апликацију.
