Новогодишња јелка је више од пола века део празничне традиције на нашим просторима, док је у остатку света ова традиција датира и од раније, тачније седмог века.
Иако се за титулу земље у којој је окићена прва новогодишња јелка боре и Естонија и Летонија, највероватнији дом краљице Нове године, овакве какаву данас познајемо, је регион Алзас, у данашњој Француској, међутим, у XVI веку, када се новогодишња јелка појавила, то је била немачка територија. Историјски записи кажу да је новогодишња јелка подигнута у катедрали у Стразбуру 1539. године — а да је обичај постао толико популаран у читавом региону да је град Фрајбург уочи Божиц́а 1554. године морао да забрани сечу дрвећа.
Зимзелене гране јелке су од давнина биле део паганских прослава зимског солстиција, а на зимским фестивалима биле су обавезне још од античких времена, и означавале су победу живота и светлости над смрћу и тамом. Међутим, неке теорије о значају јелке за новогодишње и божићне празнике проистичу и из хришћанства.
У наставку ћемо вам навести неколико тероија због којих је ово четинарско дрво постало симбол зимских празника.
Прва теорија која поспешује мишљење да је кићење јелке везано за хришћанство јесте да обичај потиче од кићења јелки јабукама што би симболисало Дрво познања добра и зла у Рајском врту.
Једнa од теорија која сугерише да је реч о паганском обичају, потиче из римске историје. Наиме, Римљани су веровали да у јелама обитавају духови из шума, па су одлазили у новогодишњој ноћи како би их даровали поклонима не би ли их тако умилостивили. Касније су почели да секу младе јеле и доносе их својим кућама, па је јелка постала симбол наступајуће године. Зимзелено дрвеће служило је као подсетник да ће зима проћи и да ће опет доћи пролеће.
Можда једна од најраспрострањенијих легенди о настанку јелке је о томе како је Свети Бонифас, енглески монах из 8. века док је путовао наишао на групу неверника. Они су били окупљени око великог храста спремајући се да жртвују дете богу Тору, према једном паганском обичају. Да би то зауставио, Бонифас је оборио дрво ударцем песницом, а на том месту је порасла мала јела. Светац је тада рекао паганима да је ово сад Дрво живота које представља вечни живот Исуса Христа, па се од тада јелка кити и уноси у домове.
Сматра се такође да су испред пећине у којој је рођен Исус расла три зимзелена стабла – кедрово дрво, бор и јела. Када се месија родио дрвеће се затресло како би поздравило божијег сина. Кедар је детету подарио миришљаве иглице, бор шишарке, а једино јела није имала плод па је заплакала. Када је то видео анђео, смиловао се и поклонио јој звезду са неба коју је она даровала малом Исусу. Отуда и веровање да се на врх окићене јелке ставља звезда.
Једна занимљива прича повезана је с Мартином Лутером, оснивачем протестантизма. Док је шетао кроз шуму на Бадње вече, Лутер је био очаран милионима звезда које су бљескале кроз гранчице зимзеленог дрвећа. Толико га је одушевила та сцена да је одлучио да посече једно мало дрво и да га донесе кући својој породици. Да би поновио исти призор као у шуми, ставио је мале свеће на гране. Тај призор био је толико величанствен да су га већ следеће године прихватили многи протестанти, а затим и други хришћани.
Постоји и још једна прича о сиромашном дрвосечи који је на Бадње вече пронашао изгубљено и гладно дете. Он је повео дете кући и бринуо се о њему. Сутрадан, видео је да детета нема, али је испред врата пронашао дрво које је сјало необичним светлом. Дрвосеча и окупљени мештани, закључили су да је дете било прерушени Христ и да је створио то дрво као награду за човекову доброту.
Из приложеног можемо закључити да, иако се украшавање јелке за време новогодишњих и божићних празника доводи у везу са паганским обичајем, итекако има основа и у хришћанској религији да се негује овај обичај, због горе наведене симболике.
Преузмите андроид апликацију.
