Нови Сад одувек се могао похвалити својим парковима и градским зеленилом, али почетком прошлог века то зеленило било је „прошарано“ великим бројем дудова. Зашто их данас нема?
Прича о дудовима у Новом Саду почиње давне 1768. године. У тој, и следеће две године посађено је преко 3.500 хиљаде дудових стабала, да би до краја века та цифра прешла 5.000 садница овог дрвета.
Дрво дуда може нарасти и до 24 метра, а може да расте на веома сиромашним, па чак и пешчаним земљиштима.
Користио се најчешће за узгој свилене бубе, која је кључна за производњу свиле, па је тако Нови Сад 1770. године отворио своју прву Свилару.
Из истог разлога Футог је поседовао својих преко 10.000 дудова, гајењем свиле бавио се „свако“, а најчешће сиромашни баштовани.
Ипак, бомбардовање „српске Атине“ 1849. значајно је одмогло гајењу свиле на овим просторима зато што је новосадска свилара порушена, тачније, изгорела је.
Тадашња власт тражила је да се дудови саде у што већим количинама, па су осим поред пута, а сађене су и читаве шуме дудова.
У Алмашком крају, испред сваке куће по закону Аустроугарске монархије морао је бити засађен дуд.
Новосадска свилара била је у саставу различитих бивших држава, а увек у власништву управо државне власти, што говори о томе како је сваки државни врх вредновао. То се није променило ни под контролом Аустроугарске, али ни када је настала СФРЈ.
Осим тога, живина се хранила плодовима дудова два-три месеца и власници нису морали да тада троше кукуруз, овас и друго за живину. Становништво је јело дудове, од дудова правило пекмез и ракију, наводи Слободан Јарчевић за часопис Хомовербум.
Где су онда, толика стабла, напросто нестала?
После Другог светског рата, када је тадашња СФРЈ већ стала на ноге, дошло је до промене приступа према дудовима. Из непознатог разлога 50-их и 60-их година прошлог века са државног врха наређено је да се дудови секу. Разлог томе није познат, иако неки кажу да је у питању то што „дудови прљају град“, али та информација није проверена.
Југославија се окренула производњи синтетике уместо свиле, али то опет не објашњава зашто би дудореди морали бити посечени, а не само остављени.
Такође, на местима где су посечени дудови, често је само посађено друго зеленило, што такође не даје одговор зашто су дудови сечени, већ нас наводи на још више питања.
Према речима новинара Слободана Јарчевића који је у то време писао за један дневни лист, у склопу сличних одлука 1969. године из Београда стиже наредба да сви домаћини на територији Војводине, самим тим и Новосађани, поруше све своје кудељаре.
Данас у Новом Саду још увек можете наићи на понеке дудове који представљају само делић онога што је некада постојало на овим просторима. Један се налази у Дунавском парку, други код паркинга угоститељског објекта „Магацин“, један код ђачког игралишта у кампусу, али више о њима неки други пут…
Нови Сад сада има зелени катастар и са посебним освртом, од стране стручних људи, се води рачуна о зеленилу у граду. Самим тим, сценарио са почетка друге половине 20. века не би био могућ.
Mesto najpoznatije po kupusu i porodičnom stanovanju – šta se to krije u Futogu? (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
