Највећа бродска несрећа на реци у Србији, десила се давне 1952. године, када је услед сплета несрећних околности и највеће икада забележене олује, потонуо брод „Ниш“.
У незапамћеној олуји, мутни таласи две моћне реке на њиховом ушћу, однели су више од стотину живота, а брод „Ниш“ је понео неславан епитет – „Дунавски Титаник“.
Несретан сплет околности
Тог сунчаног септембарског дана 1952. године, живот се скоро у потпуности вратио у нормалу након крвавог рата. Београд је почео да се обновља, а људи су ишли својим послом у град и из њега. Грађани су између Земуна и Београда волели да путују малим бродовима, капацитета од 60 до 100 људи. Ови бродићи били су саставни део градског превоза.
У том периоду, у току је била обнова Савског моста, па се између Земуна и Београда путовало бродом или аутобусима који су ишли до моста, а даље су путници прелазили пешке.
Међутим, баш тог 9. септамбра, прелаз је био затворен и за пешаке, па је једини начин да се пређе преко Саве био бродом. А онда су над Београдом и његовим рекама, почели да се навлаче злосутни црни облаци…
На пристану се гурао велики број грађана, ђака и студената, који су желели да се укрцају на брод који је пловио за Земун. Капацитет брода је био 60 људи, међутим, на броду се нашло више од стотину људи, неки чак тврде и 150.
Видевши да се спрема невреме капетан брода Фердинанд Нобило, затражио је од лучких власти да одмах крене, како се брод не би преоптеретио и како би избегао олују. Лучке власти дају му дозволу да заплови раније и брод креће на кобно путовање у 13.08 часова. Свега пар минута касније, тачније у 13.13, брод је захватила олуја, наспрам Великог Ратног острва. И то не обична олуја…
Најгора олуја икад
Преко воде су задували оркански ветрови јачине преко 100 км на час, почео је да пада лед величине кокошијег јајета. Ипак оно што ову олују издваја од свих предходних, али и оних које су уследеле потом, је количина падавина. За само 20 минута пало је 80 милилитара кише што је апсолутни рекорд. Иначе просек падавина у Београду за цео месец септембар био је 60 мм!
Још једна несретна околност била је та што су се путници повукли у салон који је био у потпалубљу како би избегли невреме. Услед страховитих удара ветра, брод се преврнуо на бок и потонуо за само 3 минута, носећи са собом више од сто људи у водени гроб, на дубину од 14 метара. Још једна од невероватних ствари у овој трагедији, је да су на обалу успели да испливају непливачи, док су се поједини врхунски пливачи удавили. Вера Ердељан која је била државна првакиња у пливању се удавила, а њена другарица, не пливач је успела да преживи.
Ко је био крив?
Строге комунистичке власти донеле су закључак да је за несрећу крива „Виша сила“, односно на несрећу је утицао велики сплет различитих околности: Брод је био претрпан, а Београд је погодило, до тада незапамћено невреме. Баш на месту на коме је брод потонуо, вађен је песак, па је вода ту правила вртлоге. Још један од разлога за несрећу био је заиста бизаран. Наиме, на броду је пре несреће, замењена парна машина са много лакшим дизел мотором, чиме је померено тежиште брода и нарушена његова статика!
Шта је било са бродом после несреће?
Исто вече након несреће, брод је извучен специјалном дизалицом са дна реке. Престрављени рониоци који су ушли у салон, тамо су затекли више од 60 тела, од којих су многа била дечија. Брод је потом реконструисан и добио је ново име „Сента“. Годинама је пловио на релацији Ковин-Смедерево, све док коначно није исечен у старо гвожђе током осамдесетих.
Преузмите андроид апликацију.