У појутарје Митровдана, 9. новембра 1918. године, група Салајчана на украшеним коњима са српским заставама, изашла је до Сремских Карловаца да дочека српску војску и да заједно са њом, прође кроз Петроварадин, а затим, преко Поћорековог моста, кроз Дунавску улицу, уђе у центар Града.
Мајора Бугарског, свечано је дочекало мноштва српског света, поздравне говоре одржали су Јаша Томић и Игњат Павлас, а весеље је на улицама трајало до дубоко у ноћ.
Као једна од занимљивости тог дана препричава се догађај када је приликом славља из фотографске радње Јосефа Сингера у Дунавској улици, пред чијим објективом су стајали краљеви више балканских земаља, изнета велика очувана фотографија краља Петра и ношена све до Матице српске.
Но, само пар дана раније ситуација у Новом Саду је била потпуно другачија.
Делегација Српског народног одбора, с Игњатом Павласом на челу, боравила је у Београду, 6. новембра, где је захтевала да српска војска што пре уђе у Нови Сад.
Било је потребно што пре успоставити власт у граду јер је, како то обично бива код крупних историјских догађаја, стање тих дана у Новом Саду било хаотично, несигурно и у сталној опасности од избијања сукоба.
Наиме, немачке и аустроугарске трупе које су се у нереду повлачиле, више су била разуларена, пијана руља, склона сваком насиљу, коју официри тешко обуздавају, него дисциплинована војска.
Ни градска управа која је 1. новембра формирана од стране угарских власти, а којима је руководио новинар Јожеф Мајер, није била од превелике помоћи, будући да се око њих читава Аустроугарска држава распадала.
Због тога су по хитном поступку формирани српски органи, односно Српски народни одбор, који је имао што пре преузети власт и очувати миру граду.
Они ће, својим деловањем и мудрошћу, не само преузети власт, него и очувати град од већ спремног разарања: минирања кључних објеката, пљачки, паљевина, убијања цивила и сваког другог насиља.
Тако је још 3. новембра, у дворишту школе на Салајци одржан велики народни збор, на ком је формирана Српска народна стража. Они су узели оружје од жупанијских власти и постали важна оружана сила, која ће чувати град до доласка српске војске.
На лицу места стражи се прикључило око пет стотина српских младића који су, одмах потом, на челу са својим комадантом Јованом Живојиновићем (будућим градоначелником), одмарширали до Градске куће да приме наоружање.
Треба истаћи да за Нови Сад нису вођене борбе, град се, због свог положаја, није могао бранити.
Уместо тога је са немачким и аустроугарским командантима постигнут договор да се у миру повуку из града, уз обећање да нико неће пуцати на њих, нити их малтретирати на друге начине, али да не могу да минирају мостове, униште друге објекте, пљачкају, пале или убијају и на други начин злостављају цивиле.
Овај договор је испоштован, те се немачка и аустроугарска војска у миру повукла.
И поред великог уложеног труда Српска народна стража није имала ни довољно снаге, ни ауторитета, да заведе ред у граду.
Тада су у помоћ притекли српски ратни заробљеници којих је у Новом Саду тих дана било неколико хиљада. Међу њима је био и млади потпоручник Бошко Павловић. На сопствену иницијативу, а у споразуму са Српским народним одбором, он је образовао један одред Србијанаца који је примио наоружање од Српске народне страже.
Сама појава дисциплинованих и одлучних српских војника много је допринела смиривању ситуације у граду и околини.
Убрзо је у град умарширала српска војска на челу са мајором Бугарским, а у фокус су дошли други догађаји, од великог националног значаја.
Наиме, имала се организовати Велика народна скупштина 25. новембра, на којој ће бити донета одлука о безусловном прикључењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији…
Преузмите андроид апликацију.
