На данашњи дан 1787. године рођен је Вук Стефановић Караџић, који је остао упамћен као реформатор и творац модерног српског књижевног језика и литературе. Међутим, за Вуков живот везано је и мноштво мање познатих занимљивости, које га представљају у сасвим другачијем светлу.
Прва је свакако како је доби име Вук.
Наиме, Вукови родитељи, Стеван и Јегда имали су петоро деце, која су им рано помрла. Кад умиру мала деца, народ верује да их једу вештице. По истом веровању, детету треба дати име Вук, јер вештице не смеју ударити на вука.
Тако су Стеван и Јегда свом шестом детету дали име за које се веровало да ће га штитити од злих очију и вештица, и да ће тако избећи судбину своје петоро браће и сестара рођених пре њега, помрлих пре него су честито и проходали.
Приликом свог боравка у Русији 1819, Вук је добио поред презимена Стефановић, и име рода – Караџић.
За ово је заслужан један од његових домаћина, Пјотр Иванович Кепен коме је било непријатно представљати Вука само са Вук Стефановић (јер се у Русији увек писало очево име и фамилија), а чувши од њега да је од „колена Караџића“, представљао га је као Вука Стефановића Караџића.
На самом почетку Вук је стекао репутацију оштрог и вештог полемичара који не губи мегдане.
Када је Вук у ћирилицу унео латинично слово Ј, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша. Најоштрији противник је био Јован Светић-Хаџић, тадашњи велики књижевник. У вези са тим је позната анегдота, односно шта је Вук једном приликом приметио и како је оправдао овај свој поступак: „Видим, да из латинице нисам узео слово J, ти сад не би био Јован него ован!“
Стављајући главу у торбу Вук се усудио да истинито опише чак и обесног кнеза Милоша Обреновића, господара Србије.
Љут на Вука, кнез Милош му је забранио да долази у Србију. Нису смеле да се читају ни Вукове књиге. Неписмени кнез Србије прогласио је за највећег непријатеља Србије најписменијег Србина Вука Караџића.
Кнез Милош Обреновић га је ограничавао, а многи учењаци критиковали и нападали.
Свештеници су му спочитавали да користи „језик говедара”, подржаваоци његове реформе српског језика су били прогањани, али Вук Стефановић Караџић није одустајао.
Вукова реформа је победила, а он је обогатио српски језик, са готово 30.000 речи и учинио га оваквим какав је данас. Управо то му поједини и замерају.
Чињеница је да су се Срби и Руси до Вукове реформе језика у великој мери разумели, сматрало се да говоримо истим језиком мање-више, а након реформе то више није било могуће јер је српски језик „обогаћен“ новим речима, те је на тај начин постао драстично измењен у односу на период пре Вукове рефорфме.
Но, без обзира на оваква мишљења, Вуков значај за српски књижевни језик је немерљив.
Он је сакупљао и објављивао народне приповетке, песме, умотворине, басне и остала дела која су штампана по први пут, те је на тај начин пружио могућност свим Србима који живе под туђинском влашћу два велика царства да се упознају дубље са својом културном баштином и добију шире сазнања о њој.
Преузмите андроид апликацију.
