Готово да нема детета које није било свесно васпитне реченице када му упути родитељ и изговори нешто попут: „Разговараћемо кад ти отац стигне“, „Док си под мојим кровом“ или „Твоје је само да учиш“.
Једино што ти преостаје је да дисциплиновано прихватиш грдњу и недвосмислено схватиш шта ти следује ако не узмеш књигу у шаке истог момента и научиш дефиницију: „Ћелија је основна јединица грађе и функције свих живих бића“.
Учићу! Реч коју свакако изговоримо иако знамо да нећемо баш аутоматски испоштовати наредбу, само да не слушамо: „Учи сине, учи, требаће ти“!
Такви одговори су слични попут оних наредби кад нам мама каже: „Ручак је на столу, хлади се“! Одговор углавном следи „Ево“, иако сви знају да у том тренутку се дешава баш нешто важно на телефону или рачунару, што спречава моменталан долазак за трпезаријски сто.
Сви знамо кад нам родитељи упуте јасне васпитне реченице, шта су оне у том тренутку значиле и какав су ефекат изазивале.
Међутим, реципроцитет је такав да што смо старији били, језици су нам и бивали дужи, па на сваку следећу „сугестију“ наш одговор би био само куповина времена да одуговлачимо са извршењем одређеног захтева, тако да ту обавезу „скинемо с грбаче“.
Иако многе васпитне реченице су служиле само да нас заплаше, све у циљу дисциплине и најбоље намере, било је и оних које су могле да нас растуже или не дај Боже навуку неку трауму попут: „Ако ти ја сад дођем“, „Плакаћете ви на моме гробу“ или „Ја сам те родила, ја ћу те и убити“.
Али ништа то није тако чудно, када у традицији поређења стоји чак и фраза „спава ко заклан“ па ни не чуди кад имамо таква неке поређења и у родитељству, ипак су ово „динамични“ крајеви.
Таман кад си огладнео и треба ти нешто слатко, баш тада као и обично следило је чувено: „има јабука или џем да се засладиш“, јер је све остало „за госте“, а зашто? „Зато што сам ја тако рекла“!
И кад ти је све било „смор“ следило је „Ако ти је досадно, узми књигу и учи“, међутим никад ти није баш било толико досадно, па си изашао напоље да играш жмурке, јер си у дворишту испред зграде чуо: „Пуј спас, за све нас“!
Танка је линија између „Немој да ти дам разлога да плачеш“ и плакања због стварне повреде док си се негде играо/ла или не дао ти Бог, поцепао/ла нову гардеробу.
Међутим у зависности од јачине ударца пубертета, тако су се и мењале реченице од оних „Мене не занимају шта раде друга деца, већ ти“ и „Кад порастеш, казаће ти се само“ до „Не преврћи очима, да ти не остану тако“ и „Само се ти чујеш у целом комшилуку“.
Данас када помислимо на све те моделе одрастања које делимо са пријатељима у опуштеном дружењу, схватамо да смо сви релативно одрастали уз исте васпитне мере генерацијама уназад и уз „Једног дана ћеш се сетити мојих речи“ и сећамо се уз смешак.
Преузмите андроид апликацију.