Практично од тренутка када је војска у Нигеру преузела власт и председника Мухамеда Базуму ставила под својеврсну блокаду, војна интервенција суседних земаља, подржаних од Француске и САД-а, је нешто што виси у ваздуху.
Тачније, земље ЕКОВАС-а (Економска заједница земаља Западне Африке) непосредно након пуча у Нијамеју најавиле су интервенцију и чак поставиле ултиматум војним структурама у Нигеру до када морају омогућити свргнутом председнику да се врати на власт. Пошто је тај рок истекао, а интервенција нити је отпочела нити је отказана, поставља се питање хоће ли до ње уопште и доћи? Односно, како ће се разрешити тренутна криза у тој сиромашној западноафричкој држави.
Трачак наде да би ситуација у Нигеру могла кренути путем деескалације, тачније, да би та држава, као и цео регион, могли бити поштеђени крвавог оружаног сукоба јавио се након најаве да би нове власти могле прихватити преговоре са изасланицима ЕКОВАС-а. Нема сумње да је оваквом развоју ситуације допринела дипломатска мисија муслиманских верских вођа из Нигерије, који су након вишечасовних разговора са пучистима успели да пољуљају њихов досадашњи ригидан став који је подразумевао да нема никаквих разговора са представницима ЕКОВАС-а.
Наиме, Нигерија је од старта заузела изразито негативан став према новим властодршцима у Нијамеју.
Нигеријски председник је свакако најгорљивији заговорник војне интервенције у Нигеру и нема сумње да уколико би до ње и дошло, војска његове земље била би и окосница и ударна песница инвазионих снага ЕКОВАС-а. Наиме, са својих око 220 милиона становника и значајним резервама нафте Нигерија је не само најмногољуднија земља Африке, већ и економски лидер Црног континента. Нема сумње да је њена оружана сила, преко 223 хиљаде војника, најреспектабилнија у том делу Африке и да далеко надмашују тек око 13 хиљада војних и паравојних снага са којима располаже Нигер.
Па ипак, упркос војној надмоћи над својим суседом, Нигерија се још увек није одлучила на војну акцију против пучиста. Разлоге за обазривост власти у Абуџи свакако треба тражити у чињеници да су Мали и Буркина Фасо отворено подржали нове власти у Нигеру, најављујући да ће их директно војно штитити. Можда и више од порука из Малија и Буркине Фасо Нигерију забрињава негативан став Алжира према интервенцији у Нигеру, јер та земља свакако располаже са значајним војним капацитетима којима би индиректно могла подржати нове власти у Нијамеју.
Такође, треба нагласити да друге земље ЕКОВАС-а, осуђују пуч и подржавају интервенцију, али осим Бенина нису претерано расположене да се прикључе евентуалним експедиционим снагама.
САД и Француска такође подржавају евентуалну интервенцију, али ни оне нису спремне да у истој узму и директно учешће. Суштински, то нас води до закључка да Нигерија има једино вербалну подршку савезника, евентуално би могла да рачуна на нешто материјалних средстава и минимум отворене војне помоћи.
Са друге стране, не треба занемарити ни чињеницу да су афричке армије далеко од модерних светских војски по опремљености, организацији и оперативности. Самим тим, ни нигеријска армија, без обзира на бројност, није способна за предузимање брзих и ефикасних војних интервенција. На крају крајева нигеријска војска ни дан данас није успела да се избори са различитим побуњеничким снагама у сопственој држави. Као пример можемо узети деловање исламистима из организације Боко Харам или чињеницу да нигеријска влада још од 2016. године плаћа различитим паравојним формацијама да „чувају“ нафтне комуникације у земљи. И то зато што регуларна војска исте те групе, које су иначе до тада угрожавале комуникације, није успела да неутралише.
На крају треба истаћи и чињеницу да је Нигерија племенски дубоко подељена земља.
Најбројнија заједнице у тој држави су Хауса и Фулани који чине тек око 30% укупног становништва. Подељен је и Нигер по истим основама, тако да и у тој земљи живе различите етничке групе од којих су најбројнији такође припадници племена Хаусу са уделом од око 55% укупне популације. Узмемо ли те податке у обзир, можемо закључити да би интервенција нигеријске војске изазвала братоубилачки рат у оквиру исте етничке заједнице, иначе доминантно муслиманске веросповести, која живи са обе стране границе.
Управо зато су и муслимански лидери из Нигерије били у дипломатској мисији у Нијамеју и зато не треба да нас чуди што је одређени успех постигнут. Суштински, Нигерија није спремна за акцију, и нема безрезервну подршку савезника, док ни сама не зна како би на интервенцију против саплеменика гледало већинско становништво у сопственој земљи. Питање је да ли би тај ратни пламен могао да се задржи искључива унутар граница Нигера. Самим тим, за званичну Абуџу преговори су ипак најбоља опција.
Са друге стране и Нигер је свестан својих војно-економских капацитета и нестабилности тек успостављене власти, тако да и њима суштински више одговарају преговори него рат.
Управо у тим околностима треба тражити шансу за мировно решење и спречавање нове трагедије која би могла да захвати вечито нестабилну и рањиву Африку.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
