Кина и Русија су две моћне светске силе чији међусобни односи, данас можда више него икад, интригирају глобалну политичку јавност.
Неретко се у светским дипломатским кулоарима расправљало о снази њиховог савезништва, да би актуелност тог питања драматично порасла онда када је постало јасно да су САД дефинисале Кину као свог кључног непријатеља у међународној политичкој арени.
Русија је тада, у појединим дипломатским Вашингтонским круговима, постала пожељан савезник на задатку сузбијања нарастајуће моћи Азијског змаја.
Међутим, поставља се питање реалности такве политике.
Односно, једноставно речено, свака евентуална сарадња Москве и Вашингтона на том плану условљена је чврстином партнерства Кине и Русије.
Зато је, зарад разрешења те дилеме, најбоље сагледати шта је то што Москву и Пекинг тренутно спаја, а шта представља „камен спотицања“ у њиховим међусобним односима?
Наметнуте санкције Запада пре свега су ограничиле приступ Русије високим технологијама неопходним за њен економски и сваки други развој. Није тајна да је руска привреда базирана на сировинској експлоатацији и да је њена целокупна модернизација условљена приступом поменутим технологијама.
У таквим околностима за Русију је окретање Кини постало логичан потез, а вероватно и једини избор.
Кинеска технологија можда још није на нивоу западне, али је свакако значајно узнапредовала и у доброј мери може да задовољи руске потребе. Гледајући са друге стране, моћна кинеска економија има незајажљиву потребу за енергентима и другим сировинама.
Русија управо то може да понуди свом партнеру, чиме истовремено себи обезбеђује приступ тржишту од готово милијарду и по становника. Никако не треба занемарити ни потенцијале руске војне индустрије, чији је Кина један од највећих корисника, односно купаца.
Закључно са свим поменутим видимо да су потенцијали економске сарадње изузетни и да најаве о дуплирању међусобне економске размене са сто на двеста милијарди долара, у наредних неколико година, нису без основа.
Међутим, можда и више од економске сарадње Москву и Пекинг повезују политички интереси. И једна и друга земља налазе се под снажним притиском Запада, што их неминовно наводи на међусобну сарадњу.
Приближавање НАТО-а руским границама званична Москва сматра отвореном претњом. Са друге стране, западну политику ограничавања њеног јачања у Кини доживљавају актом отворене агресије. Уосталом, све веће присуство америчке флоте и њених савезника како у Црном тако и у Јужном кинеском мору само је потврда оправданости руских и кинеских страхова и доказ исправности политике јачања њихове међусобне војне сарадње.
Са друге стране, западне силе много више интересује, од тога шта зближава Москву и Пекинг, оно шта их раздваја.
Једна од кључних теза, која се највише експлоатише у западним медијима, јесте страх Русије од кинеских претензија према Сибиру, најважнијој сировинској бази руске привреде. Чињеница је да Русија никада није успела у значајној мери населити то непрегледно пространство источно од Урала.
Самим тим, бројна кинеска популација у суседству представља природну претњу за евентуалну измену демографске слике тог дела Русије.
Међутим, питање је колико су тачне те приче о насељавању Кинеза у Сибиру. Свакако да они долазе као радна снага, али о масовности која би угрозила руски карактер те територије тешко да можемо озбиљно говорити.
Русија има моћан обавештајно – безбедносни апарат и такве евентуалности би сасвим сигурно сасекла у корену. Зато можемо закључити да се ту на првом месту ради о пропаганди, односно покушају западних сила да „посеју семе раздора“ у односу између ове две земље.
Слично је и по питању кинеског пројекта Појас и пут.
Кинезима та иницијатива служи да преко економског шире и сопствени политички утицај. Свакако да Русија није срећна због јачања кинеског присуства у земљама Централне Азије и Средње Европе где и сами теже да оствари доминацију.
Међутим, то кинеско присуство не мора бити искључиво штетно за руске интересе. Можда управо Кина, својом снагом, може одиграти улогу кључног руског савезника на пољу борбе за потискивање западних сила са тог геостратешки важног простора.
Русија сама нема довољно снаге да се избори са Западом, али у савезништву са Кином, то постаје много реалнија опција.
Из свега наведеног уочавамо да у односу Кине и Русије постоје снажни политички и економски разлози за јачање, а не преиспитивање савезништва. Свакако да у том односу није све идеално и да постоји логичан страх слабијег, у овом случају Русије, од доминације Кине као јачег партнера у тандему.
Међутим, тај страх није доминантан и више је индукован у западним медијима или појединим политичким круговима у Москви него у самом Кремљу.
Опрезност у Русији свакако постоји, али и свест да су за њих САД, ипак, највећа претња. Самим тим, можемо закључити да је тај савез изузетно чврст и да су евентуални покушаји САД да Русију окрену на своју страну илузорни.
После свега што се дешавало након пада Берлинског зида Русија Западу више не верује. Кина ће бити њен стратешки партнер све док се глобална надмоћ САД не уруши, што је интерес и Москве и Пекинга.
Након тога Русији се отварају врата за остварење њеног најважнијег геостратешки циљ, приближавање Европи. Све док су САД доминантне на Старом континенту такви руски планови су неизводљиви.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца, можете прочитати овде.
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
