Хрватска војно-полицијска акција „Олуја”, у којој је протерано више од 250.000, а убијено око 2.000 Срба, почела је 4. августа нападом хрватске војске и Хрватског вијећа одбране на Републику Српску Крајину. Тим злочином Хрватска је успела етнички да очисти тај простор од Срба.
На тај начин у коначници је решено српско питање чија реализација је започета 1941.године. У том смислу, Олуја представља завршну тачку хрватске геноцидне политике и не би смела да се сагледева одвојено од тог контекста.
Креатор хрватских расних закона усмерених на убијање Срба, Јевреја и Рома и један од водећих идеолога Независне Државе Хрватске Миле Будак, дефинисао је начин на који треба да се решава српско питање у НДХ: „Трећину Срба побити, трећину покатоличити и трећину протерати.“
Оно што Павелић и Будак нису завршили, завршио је Фрањо Туђман. Да је Хрватска имала намеру да комплетира физичко уништење српског народа потврђује нам и тонски запис са Бриона од 31. јула 1995.године у којем се чује како Фрањо Туђман издаје наредбу хрватским генералима „да ударе тако жестоко да Срби практично нестану“.
Због свега тога Хрватска данас представља етнички најчистију државу у Европи. Гледано из угла бројки, упоређујући податке са пописа становништва у Републици Хрватској из 1991. и 2011. број Срба са 12,2 пао је на 4,36 процента.
У апсолутним бројкама то значи да је у Републици Хрватској нестало више од 400 000 Срба. Важно је истаћи да Срби нису протерани само у Олуји. Не заборавимо да је током Задарске кристалне ноћи када су повампирене усташе по наредби локалног ХДЗ-а пустошиле српске куће, радње и локале, протерале 10 000 Срба. Егзодус преосталих Срба и даље траје и одвија се применом културне и политичке дискриминације.
Срби су маргинализовани и третирани као грађани другог реда. Због тога не треба да изненађује зашто је мало оних који су се вратили. Број исељених у односу на досељене константно расте и у последње време размера је 1:6 у корист исељених.
Још један важан фактор због којег се смањује број Срба у Хрватској је и асимилација чији је узрок свеопшта непријатељска друштвена атмосфера праћена говором мржње према онима који се декларишу као Срби. Према процени професора Ђурђева, до 2051. године број Срба у Хрватској ће пасти испод 2,5%.
Србима у Хрватској су угрожена и имовинска права. Споразум о питањима сукцесије потписан у Бечу 2001. године а који је требао да регулише враћање станарских права као и да реши питање покретне и непокретне имовине је мртво слово на папиру.
Баш као и сви остали споразуми и други правни акти који Србима негде дају некаква права. Почевши од Дејтонског споразума, Кумановског споразума и Резолуције 12:44 па све до Бриселског споразума.
На крају, док се ми Срби будемо присећали страшних последица овог злочина, палећи свеће за убијену српску нејач, за то време у Хрватској ће се уз усташку музику и иконографију прослављати највеће етничко чишћење од краја Другог светског рата, што је јасна потврда да тамо не постоји никаква спремност да се суоче са својом злочиначком прошлошћу. Такође, они тиме још једном потврђују колико су јединствени у свету злочинаца.
Поред тога што су једини народ који је имао логоре за децу, они су уједно и једини народ који прославља етничко чишћење.
Током историје света чињени су разни злочини, државе су свашта радиле, убијале и протеривале друге народе, али ни једна нација на свету није истребљење друге нације подигла у ранг националног празника.
Али када су они у питању, то није никакво изненађење, јер када негирају Јасеновац и на њега гледају као на место у којем су страдали Хрвати, а на дечије логоре Сисак и Јастребарско гледају као на прихватилишта, зашто не би славили Олују?
Одсуство кајања и историјски ревизионизам је увелико део њиховог медијског наратива. У томе имају савезнике у Београду, у виду другосрбијанске аутошовинистичке елите.
То савезништво редовно се потврђује током обележавања Олује, када у сихронизацији са Загребом овдашњи аутошовинисти релативизују хрватске злочине и кривицу пребацују на Србе. Готово сваке године чујемо папагајско понављање другосрбијанаца „како је Олуја страшна али…Милошевићева политика, српски национализам, па било је злочина и на нашој страни, али и ми смо напали Вуковар“ итд.
Наравно то „али“ не постоји када причају о злочинима који се нама стављају на терет. Што значи да су Срби криви и када су жртве и када су „злочинци.“
Због свега тога треба истаћи колико је важно што је држава Србија прекинула завет ћутања и што већ 10 година за редом на највећем нивоу обележава овај погром. Годинама у Србији нико осим неколицине појединаца није говорио о убијеним и протераним Србима, њиховим опљачканим и спаљеним кућама, тој непрегледној колони људи која је у једном дану све изгубила. То срамно и бездушно ћутање представљало је саучесништво у злочину и још један пуцањ у колону прогнаних Срба.
Данас због те вишегодиње кризе памћења, постоји обавеза свих нас да јасно и гласно кажемо како је Олуја злочин и погром који се више никада нигде где живе Срби не сме поновити. Нико други осим нас неће причати о томе. Његош је давно рекао како српска суза нема родитеља. У том смислу, култура сећања мора бити саставни део нашег националног идентитета, јер је то наша брана од потенцијалних злочина у будућности.
Преузмите андроид апликацију.
