На данашњи дан, 28. јула 1914. године, тачно месец дана после трагичног атентата у Сарајеву, објавом рата и нападом на Србију Аустроугарска је започела Први светски рат.
Објава рата достављена је Србији отвореним телеграмом. У њему је стајало да – Двојна монархија држи да је у ратном стању са Србијом, уз тумачење да одговор на захтеве Беча, односно ултиматум, није био задовољавајући.
Влада и централна државна тела Краљевине Србије тада су, на основу наредбе од 25. јула, измештени у Ниш. Врховна команда налазила се у Крагујевцу.
Барон фон Гизл, посланик Двојне монархије у Београду, предао је у вечерњим сатима 23. јула, тадашњем министру финансија и заступнику председника Краљевске владе Николе Пашића, Лазару Пачуу, ултиматум. Краљевина Србија је у њему оптужена да је толерисала подривачку активност против Аустроугарске, као и да су званична лица Србије наоружала, припремила и пребацила преко границе лица која су извршила атентат на престолонаследника Аустроугарске надвојводу Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву.
Приликом истрага спровођене у Сарајеву после атентата, утврђено је да су Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Гаврило Принцип, атентатори, боравили у Србији, одакле су донели оружје, и да су били повезани с појединим службеним лицима Србије. Било је јасно да званични Београд, односно власти Краљевине Србије нису имале никакве везе с атентатом, али појединци из састава апарата помогли су потоње атентаторе. Службени одговор Београда захтеван је најдоцније за два дана. Није било дилеме да је ултиматум уобличен с намером да га званични Београд одбије, чиме би се нашао изговор за рат.
У Бечу је постојао став да ће одлучна војна акција против Србије решити проблем који је Аустроугарска имала на јужним границама с националним покретом Срба, који су доживљавани као елемент чије је уништење животно питање Монархије. Претпостављало се да Србија није способна да пружи озбиљнији отпор, те да ће аустроугарске трупе муњевитим ратом поразити Србе.
У Србији, општи став је био да ма какав сукоб с Аустроугарском треба на сваки начин избећи. Земља управо изашла из два балканска рата, против Турске, и Бугарске, 1912/13, иако победница, била је тешко исцрпљена. Биле су неопходне године поступног опоравка. Готово никоме у оновременој Србији није падао на памет сукоб са Двојном монархијом осим као нужна одбрана.
У Бечу међутим држало се да је управо таква позиција Србије прикладан момент за брз коначни обрачун. Веровало се да је Србија нејака за озбиљан отпор таквој сили каква је била Аустроугарска.
Захтеве које је Беч поставио Београду, сер Едвард Греј, британски министар спољних послова, описао је као најтеже које је икада једна држава упутила другој.
Српска краљевска влада, суочена се стравичном перспективом рата, изашла је у сусрет свим захтевима званичног Беча, осим учешћа органа Аустроугарске у судском поступку.
Војислав Танкосић је ухапшен, у току је била потрага за Цигановићем. Званична Србије, влада и представници круне, наглашавали су жаљење и осуду трагичног чина који се догодио у Сарајеву. Мир је био животни интерес Србије.
У Бечу и Берлину процењено је међутим да је момент за рат наступио. Изговор за напад на Србију тражен је већ годинама. У Бечу су се притом надали да ће рат са Србијом бити мали локални сукоб који ће се убрзо завршити сламањем нејаке Србије. Владари две земље Франц Јозеф и Вилхелм II још током прве седмице јула усагласили су кораке око започињања рата.
Одговор Србије на ултиматум, врло одмерен и попустљив, који су срочили Никола Пашић и Стојан Протић, достављен је посланству Аустроугарске у Београду неки минут пре 18 часова 25. јула. Одговор српске владе међутим никога у Бечу није занимао. Барон Гизл већ је напуштао Београд.
Када је Никола Пашић тадашњи председник Министарског савета, односно Краљевске владе, добио телеграм са формалном објавом рата, запутио се у здање Окружног начелства у Нишу. Са балкона Начелства Пашић се обратио окупљеном грађанству предочавајући да је земља нападнута.
Аустроугарска је ратна дејства започела исте ноћи артиљеријским дејствима са ратног брода Бодрог.
Копнена инвазија у пуној мери започела је 12. августа упадом преко Дрине. Аустријска Пета и Шеста армија провалиле су тада из Босне у Србију. Трупама је командовао Оскар Поћорек. На простору Срема и Баната налазила се Аустроугарска Друга армија, одакле су вршена диверзантска дејства са циљем заваравања, али и масивна артиљеријска дејства по Београду, Шапцу, и другим местима на оновременој граничној линији.
Конкретно, логика ратних дејстава, а то су предвиђали и ратни планови, претпостављала је главни удар са Саве и Дунава пут Београда и долине Мораве, у Бечу су се међутим одлучили да тежисни удар буде са Дрине.
Оскар Поћорек артиљеријски генерал, врховни заповедник Балканске војске Аустроугарске, војни гуверенер Босне и Херцеговине од 1911. године, био је намеран да што безобзирније порази Србију. Уосталом у складу са општим расположењем какво је тада владало у Бечу.
По атентату на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, Поћорек је подстицао антисрпску хистерију у Сарајеву и уопште у Босни. Одмах су започели дивљачки напади, погроми на Србе и њихову имовину. Поћорек је тада од локалне муслиманске фукаре организовао такозвани Шуцкорпус, чија је улога била терор над Србима, нешто слично оном што је чинио такозвани башибозук у време турске власти. Више од 5.000 Срба је тада ухапшено, 460 убијено, а хиљаде српских породица су протеране. Хапшења, прогони и стрељања Срба догодили су се и на простору Војводине.
Војни поход на Србију Поћорек је видео као мисију кажњавања. Аустроугарске трупе заузеле су Шабац. Пошто су у српском Генералштабу разјаснили да је тежишни удар са Дрине и Саве, са запада, а не са Дунава, долази до концентрације трупа на том потезу. У Церској бици Срби туку Пету Аустроугарску армију, која се у растројству повлачи. Крајем августа те 1914. године, трупе Двојне монархије протеране су из Србије. За успешно руковођење војним операцијама током Боја на Церу, Степа Степановић добио је чин војводе. Била је то прва велика победа савезника у Светском рату.
Наредна инвазија на Србију уследиће 6. септембра. Борбе на Дрини, чији је саставни део била и Битка на Мачковом камену, претвориће се у рововско позиционирање.
Наредна, трећа, Поћорекова офанзива догодила се 16. новембра. По паду Ваљева и Београда, уследиће противофанзива Срба у Колубарској бици. До 16. децембра, осим заробљеника, ниједан војник Аустроугарске није се више налазио на територији Србије. Успех Срба, по цену тешких жртава, био је потпун. Оскар Поћорек је потом уклоњен са командне функције, оцењен као неспособан. Убрзо је и пензионисан. Заменио га је надвојвода Еуген. За мудру тактику и победу у Колубарској бици Живојин Мишић награђен је чином војводе.
Успех Срба 1914. године запрепастио је војне кругове у Бечу. У походу који су они замишљали као некакву узгредну казнену експедицију, заправо се догодило тешко понижење Аустроугарске. Сразмерно, у очима савезника, углед Србије драстично је порастао.
Када се на јесен 1915. походу на Србију придружују и немачке снаге под командом фелдмаршала фон Макензена, а потом и напад Бугара са леђа, Србија се нашла у безизлазној ситуацији. Догодиће се повлачење под борбом преко планинских врлети пут Јадрана. Од априла 1916. године, српске трупе поступно се концентришу на простору Солунског фронта.
Победоносни пробој и офанзива уследиће средином септембра 1918. Пробијање Солунског фронта, које су извели Срби, довешће убрзо да повлачења Бугарске, а нешто доцније и Аустроугарске из рата.
Светски рат је окончан примирјем 11. новембра. Био је то крај најразорнијег рата који је историја до тада видела.
Linta: Srpski narod Krajine digao ustanak 1941. godine da se spasi od uništenja
Преузмите андроид апликацију.
