Фудбал! „Најважнија споредна ствар на свету“, која спаја и раздваја навијаче широм света. А када је заправо ова игра дошла у Србију?
За фудбал са сигурношћу можемо рећи да није измишљена у Србији, већ је донета из иностранства у Београд. Како литература наводи ова игра стигла је на тло Србије 1986.године, а за Хуга Булија и његовог оца Едија можемо рећи да су заслужни за долазак фудбала на наше поднебље.
Поменути Еди Були, боравећи у Немачкој сусрео се са овом до тада њему непознатом игром. Како се заинтересовао за игру са лоптом у којој се искључиво користе ноге, почео је да игра за немачки клуп, али му се убрзо родила идеја да ову племениту игру пресели у Србију.
Како наш народ није увек најотворенији за новитете, тако је било и са фудбалом. Нису нашли суштину у шутирању лопте, те је тако било тешко „испромовисати“ нову игру, поред до тада најомиљенијих спортова попут гимнастике, стрељаштва, јахања…
Не марећи на одбијања, Хуго Були, доневши из Немачке фудбалску лопту, полако је почео промовисање овог спорта. Прво је то било у најужем кругу, међу својим другарима. Тада је посађено семе овог спорта у Србији и од тада фудбал постаје све популарнији. Мало по мало, све више младих људи се окупљало на пољани трчећи и шутирајући лопту.
Наравно, нису тада они играли по било каквим правилима. Дешавало се да један меч траје и по неколико сати, једноставно им је игра ушла у крв и играли су све док су имали снаге.
Важило је да се лопта шутне што даље и на тај начин освоји терен. Ко кога боље саплете, био је бољи играч. Ако му мало изломи и ноге, још боље.
Такође, Густав Фајфер, учитељ гимнастике из Прага одиграо је значајну улогу у промоцији фудбала. Иако гимнастичар, био је одличан поздавалац фудбала. Заједно са Булијем промовисао је правила међу омладином, а колико је ова игра постајала све популарнија говори и чињеница да је убрзо основана и фудбалска секција у склопу гимнастичког друштва „Соко“, чији је члан био Густав. Баш те 1896. године на вежбалишту друштва „Соко“, може се рећи да је зачета историја футбала у Србији.
Како је сад већ фудбал добио и своју секцију, Були се прихватио да направи нека правила по којима би се играла ова игра. Иако се сада чини да нису била најјаснија, ова правила су се тада примењивала. Па тако дешавало се да игра траје јако дуго. И не само то, лопта је често прелазила ограде друштва, па се чекало да неко оде и врати је на „терен“.
Пар година после, у кафани основано је ”Прво српско друштво за игру лоптом”. Хуго Були се изборио за важно место, постао је благајник клуба.
Фудбал се све више увукао под кожу омладинаца, интригирао је све већи број људи, али је дуг и нимало лак пут био до позиције коју данас ова игра има. Све је тада било изазов. Ни опрема није била униформисана. Играчи су носили претежно беле мајице или дугачке трикое, а уместо копачки, носило се ко је шта имао. Дашчице повезане каишићима служиле су као заштита цеваница.
Прва „већа“ посета овој игри бележи се 13.јуна 1899. године, када је на празном плацу на Топчидерском брду било присутно неколико стотина навијача. Нажалост, крајем те године због недостатка финансија угашено је прво српско друштво за игру лоптом, али на срећу, већ 1903.године основан је нови клуб „Соко“. „Шумадија“ је основана у Крагујевцу.
И први стадијони су били изазов. Прво игралиште Сокола било је код Железничке станице у Београду, али не задуго. Због изразито лошег терена ливаде на којој се играла ова игра, честог плављења, одлучено је да се срећа окуша на Кошутњаку, те је тамо пресељено игралиште.
Из године у годину, фудбал је бивао све популарнији, па су се оснивали и нови клубови. После „Сокола“ у Београду су се оснивали и други клубови попут „Српског мача“ који је основан 1907.године, затим 1911. оснива се „БСК“, да би се 1913.године основала „Велика Србија“.
Сваки од ових клубова сналазили су се како су знали, косили су терен сами, кречили… А о новцу да се не прича, једноставно га није било. Издржавали су се од чланарина. Лопте, дресове су сами одржавали и крпили.
И наравно, где је фудбал, ту су и навијачи. На почецима навијање није било као што је то данас, нису се могле чути псовке. Нису то била масовна окупљања, комшије, ужа и шира родбина играча бодриле су играче са „трибина“.
Али оваква мирна атмосфера није потрајала дуго. Како су се оснивали клубови, тако се и публика делила, појавиле су се и вође навијача, а од реквизита како би се атмосфера употпунила, користиле су се канте клепетуше и сл.
И наравно и тада су постојале „звезде“ међу играчима. Сви они који су дошли са студија из иностранства звали су се шампионима, тако да се у једном тиму могло пронаћи и неколико шампиона. Али зато сви су избегавали да буду на голу, те је избор ко ће бранити увек падао на оне најслабије.
Како маркетинг уради своје, тако је било и са позицијом голмана. Временом се то место представљало као почасно, те су се на то место почела стављати деца из имућнијих породица. Један који се издвојио као голман над голманима, свакако јесте Драгољуб Михајловић. Иако мрког погледа и изузетно висок, није физички изглед био тај који је одбијао лопту од гола, већ његови сјајни рефлекси, скокови. Једноставно, лопта поред њега није могла проћи гол линију.
Како свака игра има правила, тако постоји и судија који доноси одлуку да ли је дошло до прекршаја или не. У почетку су то били мало искуснији спортисти, али је суђење било изразито субјективно. Зашто би неко из управе клуба, који је у том тренутку судија на утакмици, судио против свог тима? Касније је то регулисано, па се може рећи да је данас суђење ипак мало објективније.
Од игре лоптом до најплаћенијег спорта, фудбал је доживео много трансформација. Једно је сасвим сигурно да се тада играло са више жара и душе него данас.
Dve osobine koje karakterišu najbolje roditelje: Evo po čemu se izdvajaju
Преузмите андроид апликацију.
