Околина Новог Сада и сам град недавно су били сведоци хуманитарној акцији “SUPer HEARoes Hear the World“ (Суперхероји чују свет) насталој у жељи да се о Кохлеарном импланту више чује.
Ова акција је подразумевала веслање на СУП даскама у стојећем положају од Бездана до Новог Сада.
Из тог разлога разговарали смо са Вањом Мелник, једном од организаторки поменутог догађаја.
Како сте дошли до идеје да реализујете “SUPer HEARoes Hear the World“ хуманитарну акцију?
Лична жеља и потреба да се о Кохлеарном импланту више чује. Спајање рекреативног СУПовања тј. веслања на дасци у стојећем положају и хуманитарне иницијативе за децу осштећеног слуха је у мени тињала скоро две године.
У западном свету се никада, на пример, маратон не трчи само због личне потребе, већ се та иницијатива користи да се помогне некоме ко не може о маратону ни да машта, док тиме подстичете своју околину да се укључи макар финансијски, кроз донације.
Оног тренутка када сам о идеји почела да разговарам са људима из рекреативног веслачког света, наилазила сам на све могуће препреке, и када сам коначно одлучила да кренем сама у авантуру од 3 дана веслања Дунавом, почели су да се јављају момци и девојке који су желели да се прикључе.
Тако да су се акцији придружили Ненад Поповић, Александар Поповић, Лука Радивојевић, Дуња Ивезић и Милица Поповић.
Свима се допала идеја хуманитарног карактера, међутим важно је знати да овако екстремне акције никада нису подстакнуте само хуманитарним радом, већ и личним померањем граница, без којих не бисмо успели.
Јер, да је само хуманитарни део у питању, најлакше је увек издвојити део новца и уплатити некоме коме је потребан. Веслање на СУП дасци на делу Дунава који је најспорији, већи је изазов него што смо могли и да замислимо, још када додате ветар који дува где не треба, није баш лако.
Зашто је акција посвећена баш деци са оштећењем слуха?
У мом животу постоје три девојчице од 5 и 6 година са тешким оштећењем слуха, корисници су Кохлеарног импланта и слушних апарата. Од тренутка када смо чули за постојање истог, пре две године, као јединог решења да им се омогући да чују, а самим тим и проговоре, и не живе у свету тишине, до дан данас, никада нам се није десило да са неким разговарамо о импланту и да знају шта је то и чему служи, као што нисмо ни ми.
Родитељи и најближа породица деце остећеног слуха, поред редовних обавеза које свако дете захтева, немају времена да се баве иницијативама ширења свести о Кохлеарном импанту, а наше знање о томе, њима може много помоћи у будућности.
Веслање на СУП дасци је моја летња рекреација и деловало ми је као сјајан спој, да се те две ствари споје у једну лепу акцију.
Па смо поред пружања подршке родитељима деце са Кохлеарним имплантом, приближили лакоћу СУПовања свима око нас. Јер, ста је лепше него попити кафу на сред Дунава седећи на дасци, уместо у кафићу.
Колико је напорно три дана бити на води, како је изгледало хуманитарно веслање, са којим изазовима сте се сусретали, ако их је било?
Да се не правимо сада када је прошло да је било лако. Није. Замислите да 10 сати, 3 дана, веслате у јако спором и уједначеном ритму, гледате само у воду, небо и зеленило. Та радња је толико досадна, да мозак почне да прави хаос. Два члана су одустала пред крај првог дана, трећи члан је имао кризу због погрешних очекивања која се испољила кроз галаму.
Важно је напоменути да је свако дошао на сопствену одговорност, ово није била организована тура у којој организатор брине о вама, овде се бринете сами о себи, налазите темпо који вама одговара, а опет поштујући тим и водећи рачуна једни о другима да смо ту негде у видокругу. Реч ‘одустајање’ није била у употреби сва три дана, али кориговање плана је наглашавано као опција која је сасвим у реду, ако затреба.
Први дан је био најтежи, јер смо због ТВ наступа кренули 2 сата касније од планираног, нисмо очекивали да ће Дунав да стоји, и у касним поподневним сатима је почео да се јавља страх међу веслачима да нећемо стићи пре мрака, а веслање по мраку није била опција, због безбедности.
Такође, због недостатка цивилизације у том делу, лошег сигнала на мобилним телефонима, излазак на копно није био баш свугде могућ.
Али, на срећу успели смо. Зато смо за други дан имали разговоре да коригујемо километражу, међутим, тим је одабрао да не, и тај други дан је био јако занимљив на крају.
Први део дана је био претежак, а природа најлешса. Ћутали смо сатима и само размишљали о томе да стигнемо. Кад смо већ мислили да нећемо успети да пређемо 70км, стали смо на сред Дунава, негде после Вуковара, повезали даске и ручали. Сасвим спонтано, као да смо се предали, смо полегали на те наше даске и заспали. Спавали смо око 45 минута, Дунав нас је носио, сва срећа није наишао брод, и ни сами не знамо, како смо, поред те опуштенције, ипак стигли пре мрака у Бачку Паланку.
Моје мишљење је да смо доживели оно што се у модерној психологији зове отпуштање. То је када имате проблем, па се згрчите да га решите, решење не долази, а онда одједном се предате, тј. отпустите ту бригу и решење најбоље по вас се деси, рекли бисте, само од себе. Као да је време стало тих 45 минута нашег спавања. Тимски смо се сложили да нам је то свима најдражи део свега – спавање на сред Дунава.
Што се саме логистике тиче, превоз до Бездана и смештаји су нам били унапред организовани, ручкове за све дане смо носили у виду готових јела, и свега сто може да издрзи 30+ степени. Имали смо контакте за не дај Боже у општинама куда смо пролазили. Обзиром да смо били сами на води, морало се мислити и о тим стварима о којима не желите да мислите.
По мени, овакве авантуре представљају више психички изазов, него физички. У тиму смо имали момка који је сваки дан у теретани, па није успео да стигне до циља, али је свакако превазишао многе који нису ни покушали, први пут стао на даску и извеслао 50км. По мени је то вредно сваког поштовања и тапшања оба рамена.
Технички нисмо имали никакве проблеме, сем што су нас јели комарци кад смо покушали да се сакријемо у хлад у подне и мало се склонимо са сунца. Неко није слушао савете око мазања заштитним фактором, па је мало више изгорео, а опет неко је веслао узводно не размишљајући о беспотребном трошењу енергије.
То су ствари које временом научите из искуства, па сваки следећи пут будете све одговорнији према себи. Мени лично је најдужа регата била у трајању од два дана од Новог Сада до Београда, 101км и неколико једнодневних регата од по 40так километара. Ипак, 3 дана и 180км је заиста био изазов и за мене, али сам знала да ћу успети. Одустајање у мојој глави није била опција, само је било питање времена.
Зашто сте кренули баш из Бездана?
Постоји регата од Новог Сада до Београда. Мени је више пута познаник веслач рекао да нема шансе да извеслам од Бездана до Новог Сада. А шта је већи покретач него инат? Тако вам је и код мене.
Рођена сам у Новом Саду, деца која уче да слушају и говоре захваљући Кохлеарном импланту, рехабилитацију имају у Новом Саду и мени је једино било логично да 3 дана буде од места где Дунав улази у Србију до мог града, Новог Сада.
Ко зна, можда следеће године будемо ишли од Беграда до Ђердапа и тако будемо једини који су на СУП даскама прешли цео ток Дунава у Србији. Шалили смо се да ћемо за коју годину извеслати на СУП даскама цео ток Дунава.
Који ти је најлепши предео Дунава којим сте прошли?
Између Бездана и Богојева. Иначе, Богојеву смо се толико радовали тај први дан, да кад смо га угледали, и када смо упознали на плажи човека, који нас је после превезао до смештаја и организовао нам вечеру, смо осетили неизмерну захвалност да добро у људима постоји.
Међусобно се шалимо у тиму да ћемо сви да славимо важне датуме у свом животу баш у Богојеву, а неко ће ту и да се венча, но видећемо.
Који су Вам планови за будућност?
Да се одморимо од даске и весла 🙂 Шалим се.
Акција “SUPer HEARoes Hear the World“ је планирана да траје до краја веслачке сезоне 2023. године.
У том периоду, све наше веслачке акције ће бити у циљу ширења свести о Кохлеарном импланту, његовим бенефитима у животима, пре свега деце са тешким остећењем слуха, као и скупљања донација за удружење “Организација Особа са Кохлеарним Имплантом (ООКИ)“ које ће кроз донације финансијски помоћи неколико деце кроз плаћену рехабилитацију, куповину скупих делова за апарате и пре свега организовање активности самог удружења у циљу едукације људи ста је Кохлеарни имплант и чему слузи, и како можемо помоћи да се деца са имплантом лакше и брже укључе у друштво без предрасуда, са довољно разумевања о њиховим потребама при комуникацији, а све са циљем да им се чујући свет олакша.
Што се тиче дужих веслања, немамо у плану вишедневне акције за ову годину, већ учествовање на две међународне регате на Охриду (26км) и у Будимпешти (15км), као и безброј једнодневних веслања на водама региона.
Наша акција има опцију за донације коју смо назвали „Километар завеслаја за 1000 динара“. Шта то значи?
Сваки наш километар веслања, можете да „купите“ за 1000 динара по километру уплатом на рачун удружења ООКИ, те помогнете удружење и нас мотивишете да извесламо још више.
Подаци за уплату:
Организација Особа са Кохлеарним Имплантом
Угриновачки пут 66, Земун
број рачуна 205-0000000530467-69
Kako podesiti “ENP TAG“ da radi na sistemu “Open Balkan“? Detaljno uputstvo
Преузмите андроид апликацију.
