Једна од новосадских омиљених активности је шетња градом. У време када телевизија и радио нису постојали, шетало се да би се чуле најновије информације, поразговарало са познаницима, чуле најновије вести из далека или најновији трачеви, да би се видело и било виђено.
Како су се времена мењала, тако су се мењале и стазе којима се шетало, а свака генерација је имала своје место.
Оно по чему су специфична шеталишта су и угоститељски објекти који су се на њима налазили. Старије, послератне генерације Новосађана сигурно се сећају времена када је Булевар Маршала Тита био корзо, али и локала који су се на том потезу налазили.
Ту свакако треба поменути неколико главних места за излазак Новосађана у то доба.
До данашњих дана одржало се једно место, препознатљиво по свом оријенталном називу и производима, а у путању је посластичарница „Цариград“.
Посластичарницу „Цариград” 1939. године отворио је Секула Ристић. Секула је првобитно живео у Гундулићевој улици да би потом прешао на Булевар краљице Марије (касније Булевар Маршала Тита, а данас Булевар Михајла Пупина) и ту отворио овај познати локал.
Разлог због којег ова посластичарница носи назив некадашњег престоног града Византије, лежи у томе што је власник правио оријенталне слатке специјалитете и пића, по којима је „Цариград” и данас познат.
Средином 50-их година 20. века у посао полако улази син Риста, чијом заслугом се пословање побољшава. Пошто је Риста познавао доста новосадских фудбалера, корзо, који је био испред „Узора” (данас десна страна Модене улице), полако прелази испред „Цариграда” и Дунавског парка.
На Булевару је крајем 50-их година почела да ради и кафана „Мрца”, која се налазила поред студентске мензе у палати „Кроација”.
Незванично име је добила због неколико смрти гостију у самој кафани, које су се догодиле током 1963. године. Тад су гости почели ово место да називају „Код три мртваца“, а касније скраћеније „Мрца”.
У овај локал су навраћали људи свих профила и професија, лекари, глумци, уметници, спортисти, новинари…
Најлуксузнији локал у граду отворен је 1967. године и звао се „Кафе Булевар” (данас „Гондола”).
Био је, и остао, један од најпосећенијих локала у граду, који је нудио све врсте специјалитета са роштиља. Кафе после пет година рада постаје посластичарница, јер су гости углавном млади људи са „плићим” џепом.
„Булевар” се затвара 1981. године и ускоро се ту отвара прва пицерија у граду, али због нерентабилности престаје са радом после три године.
После краће паузе, 1985. године, отвара се специјализовани ресторан „Акшам”, а упоредо се ту налазио и бифе „Амадеус”.
Почетком деведесетих година отвара се ресторан „Од А до Ш” који ће радити наредних десетак година када се на овом месту отвара „Гондола”, која ради и данас и један је од најпосећенијих локала у граду.
Како су године пролазиле и стасавале неке нове генерације, а град се незадрживо ширио, тако су се мењале и стазе за шетање.
Међутим, пошто су Новосађани заправо „Старосађани“ и воле да евоцирају успомене и лепе тренутке, корзо на Булевару Михајла Пупина се на величанствен начин вратио у Нови Сад.
Наиме, сваке године се на месту некадашњег корзоа затвара цела улица и претвара у јединствену музичку позорницу, на којој врхунски музичари светског ранга изводе дела неких од највећих светских композитора, попут Лудвига ван Бетовена, Волфганга Амадеуса Моцарта и Јоханеса Брамса.
Тако бар на тренутак Новосађани могу да осете дух прошлих времена, а поједини да се присете времена када су и они „шпартали“ новосадским корзоом.
Преузмите андроид апликацију.
