У ноћи, 8. новембра 1918. године, након повлачења последњих немачких војника из Новог Сада, његови становници су организовали страже и заузели положаје на кључним пунктовима у Граду, а чланови новоформираног Српског народног одбора преузели су власт од дотадашњег мађарског Магистрата.
Сутрадан, 9. новембра, Новосађани су пошли у сусрет долазећој јединици српске војске под командом мајора Војислава Бугарског која је, и званично, без сукоба, ослободила Град.
Убрзо након доласка српске војске у Нови Сад стижу и савезничке француске трупе.
Французи су изазивали знатижељу код градског становништва, а посебан утисак остављали су припадници тзв. Афричке армије коју су, већим делом, чинили становници северног дела црног континента: Мароканци, Алжирци, Тунижани и Сенегалци.
Међу припадницима ове војне формације нарочито су чувени били „Chasseurs d Afrique” или Афрички ловци. То је био назив за припаднике француске лаке коњице основане 1830. године, у Алжиру. Своју славу ова јединица је стекла нижући победе у ратовима које је Француска водила у Европи, Африци и Азији. Њене пукове одликовала је храброст, строга дисциплина, обученост и способност извођења дугих маршева.
У заједничком пробоју Солунског фронта I Српска армија садејствовала је са 1. и 4. пуком ове јединице. Са девизом „ma vie est dans l action” или „мој је живот у акцији”, на својим лаким арапским коњима, пружaли су важну подршку Србима при пробоју фронта и ослобађању земље.
Поред лаке афричке коњице, по први пут у Новом Саду су се нашли и припадници осталих родова француске војске попут: 17. Division Colonia, састављене углавном од сенегалских бораца, 2. пука инжињераца и осталих.
Сви они стављени су под команду француске војске у Новом Саду, „Bureau de la Place Francaise, Novi Sad”. Након почетног одушевљења због краја рата и уједињења са Србијом, Нови Сад је почео живот у новој држави.
Сада су, пред првим послератним градоначелником Јованом Живојновићем, иначе професором и директором Српске православне велике гимназије, стајали многи изазови. Пре свега, требало је живот вратити у нормалу: запослити људе, оспособити болнице, а децу након дуго времена послати у школе. Међутим, то није било лако с обзиром да су се савезници из рата, Французи, углавном сместили у новосадске основне школе, преуредивши их у касарне и војне болнице.
У свом обраћању Војној станици Новог Сада, у документу од 1. фебруара 1919. године, градоначелник Живојновић скренуо је пажњу на тај проблем, подсећајући да су зграде школе заузете од разних војних установа већ пет година и да због тога највише трпе деца која већ много заостају са образовањем.
Као алтернатива, помиње се Петроварадин у коме се може наћи доста просторија, као и да би се просторије где су болнице могле боље искористити. Убрзо је, међутим, стигао негативан одговор варошког капетана Огњановића, упућен 16. фебруара, у коме се наводи да се, ни после неколико дана тражења, није пронашла „каква просторија где би се поменута француска одељења могла сместити”.
Излазак француских војника из школа морао је да се одложи, до проналаска адекватног смештаја.
Француске трупе имале су и знатан број рањених и болесних, чиме су додатно оптеретили иначе скромне болничке капацитете у Граду. Поред рана од ватреног и хладног оружја стечених у борбеним дејствима, велики број војника је тифус избацио из строја – болест која је уместо метка преполовила српску војску током ратне голготе.
У Нови Сад су га донели болесни Французи. Такво стање ствари забринуло је и надлежне лекарске установе, с обзиром да се Французи оболели од ове тешке заразне болести нису налазили под њиховом контролом, а такво стање могло је да проузрокује њено ширење.
Међутим, већи изазов било је смештање болесника и опремљеност самих болница.
Таква је била ситуација у јавној болници, а француска војна болница била је смештена у Николајевској школи, у којој се данас налази Средња економска школа.
У друге основне школе сместиле су се француске трупе и то: у Јовановској школи аутомобилска секција 789, у Алмашкој школи аутомобилска секција 676, а у школи у Гавранској улици француска санитетска секција.
Боравак и опхођење стране војске осетили су и сами грађани Новог Сада.
Након почетне радозналости коју су испољавали, пре свега према припадницима колонијалних трупа са афричког континента, неколико интересантних докумената нам открива какве су им све муке задавали савезници.
Како фебруар у Новом Саду уме да буде прилично хладан, француски војници су морали да нађу све што се могло користити за огрев, макар због тога улазили и на приватне поседе и пустошили винограде.
Поред пустошења винограда, на мети Француза нашли су се и камење и шљунак који је Српска војна команда ставила Граду на располагање, за поправку оштећених путева у граду и околини.
Француски војници су били и чести гости угоститељских објеката у Граду, пре свега кафана.
Тако су се често и дешавали инциденти између цивила и војника, што је забринуло и француског команданта који градоначелника, 6. фебруара, обавештава о немилим догађајима за које је сазнао.
Како би се стало на пут таквим инцидентима француски мајор предлаже градоначелнику да се ограничи радно време локала које најчешће посећују његови војници до 21:00 час.
Година 1919. била је за један део француских војника, смештених у Новом Саду, уједно и последња.
Тифус, ране из рата и преоптерећеност градских болница узимали су свој данак. Периферија Новог Сада за неке је постала последње коначиште, далеко од родног краја.
Након пар година, Краљевина СХС почела је са ексхумацијом њихових тела и транспортовањем у Француску. Године 1923, када се на челу Града налазио др Жарко Стефановић, отпремљен је велики број посмртних остатака Француза сахрањених у Новом Саду.
Подаци из документа показују да је већина војника са списка умрла 1919. године, вероватно по градским болницама. Коначно, њихови посмртни остаци могли су да се врате у домовину. Био је то крај путовања које су ти војници започели 1914. године – стварајући историју Великог рата преко битака у Француској, северној Африци и на Солунском фронту.
Преузмите андроид апликацију.
