Шекспирова “Богојављенска ноћ”, у режији Ивана Вање Алача, копродукција Позоришта младих, Шекспир фестивала и новосадске Академије уметности, премијерно ће бити изведена 29. јуна у Вили Станковић, у Чортановцима, на отварању десетог Шекспир фестивала, од 20:00 часова.
Представа се изводи као део новоустановљеног програма Шекспир фестивала – Мој први Шекспир. У представи играју: Андријана Ђорђевић (Виола), Милош Лазић (Лудало), Милош Мацура (Гроф Орсино), Јелена Лончар (Грофица Оливија), Александар Милковић (Малволио), Ђорђе Митровић (Витез Тоби Штуцало), Алекса Јовчић (Себастијан), Аница Петровић (Слушкиња Марија), Саша Латиновић (Антонио) и Ервин Хаџимуртезић (Витез Ендрју Језолики).
Музику у представи уживо изводи квартет који чине: Димитрије Бељански (клавир), Катарина Бадњар (виолина), Стефан Миловић (кларинет) и Нина Хениг (виолончело). Текст је адаптирала Дивна Стојанов. Сценографкиња је Јована Стефановић, костимографкиња – Маргарета Маринковић, композитор – Димитрије Бељански, а сарадник за сценски покрет – Игор Грекса.
Након прве репризе, која ће бити 3. јула, такође у Чортановцима, представа ће од наредне сезоне бити на редовном репертоару Позоришта младих.
Карте за чортановачку премијеру могу се купити преко свих Тицкетс продајних места, већ од 14. јуна.
У случају кише, представа ће бити изведена на сцени Позоришта младих.
Увек је било тако да, оно што је било – и биће
Редитељ Иван Вања Алач: “Позивом мог професора, уметничког директора Итака Шекспир фестивала и врсног шекспиролога Никите Миливојевића, да се пре зрелог редитељског доба ухватим у коштац са промишљањем и режирањем Шекспировог дела, па још и комедије, запитао сам се, баш као један од јунака „Богојављенске ноћи “зар је читав свет овде луд?” Када сам пристао, схватио сам да јесте.
Међутим, да ми исти тај професор кроз моје студирање из страхопоштовања према Шекспировом опусу није извукао страх, а оставио поштовање, мој одговор би сигурно био другачији, јер би страх надвладао. Поверавањем оваквог задатка младој ауторској и глумачкој екипи пројекта „Мој први Шекспир“ осетио сам велику захвалност и одговорност да својом младошћу, енергијом и брзином покажемо пре свега колико је Шекспир и дан данас „млад“!
„Богојављенска ноћ“ се наметнула као логичан избор јер јој није била потребна актуелизација или осавремењавање. Њена, у суштини једноставна идеја да, док се претварамо, маскирамо и сакривамо стварне жеље и намере, све дубље тонемо у проблеме и запетљавамо се – свевремена је. Тек онда када јунаци одлуче да буду оно што јесу, да се прикажу у својој искрености, тек тада могу доћи до срећног краја.
Водвиљ као жанр у којем смо поставили Шекспирову комедију, заједно са елементима комедије дел арте, слепстика и паралелним сценским радњама, омогућио нам је да се играмо и да с иронијским отклоном оживимо мудру луду, витезе кукавице, похотну грофицу у црнини, сујеверног пуританца, мушкарца који је жена и читав свет Шекспирове Илирије.”
Драматуршкиња Дивна Стојанов: ”Шекспирова комедија забуне „Богојављенска ноћ“ (Twelfth Night) прослава је дванаесте ноћи након Божића којом се најбурније и најраскошније обележава завршетак бурних и раскошних весеља. „Богојављенска ноћ“, Шекспирова последња празнична комедија, извире из карневалског импулса иманентног за европску народну традицију где се на кратко, за време славља, укидају сва правила.
Опијени слободом и љубављу, јунаци не примећују нити желе да примете очигледно. Користећи принципе водвиљске драматургије, укрштајући оригинални текст са сонетима и деловима из Шекспирових других комедија, „Богојављенска ноћ“ преиспитује како спољашњост заводи и заварава и како наша љубав открива више о нама самима, него о другима.
Или речима великог немачког песника и преводиоца Шекспирових дела, Аугуста Вилхелма Шлегела, „ова комедија посматра љубав као питање маште, а не срца“. Шекспир „Богојављенску ноћ“ завршава мрачном песмом која прекида радост и враћа у озбиљну реалност, те одмах по завршетку писања комедије започиње „Хамлета“. Наша „Богојављенска ноћ“ тек је почетак радости.”
Глумац Александар Милковић: “Мени је ово заправо други Шекспир. Први је био “Сан летње ноћи” у Позоришту “Бошко Буха” с нашим, сада покојним колегом Небојшом Глоговцем као Обероном.
Имао сам тада дивну малу улогу, па зато ову “Богојављенску” доживљавам као “првог већег Шекспира”. Много ствари се овде поклопило: Шекспир фестивал пре 10 година покренуо је мој професор, добар део ове наше екипе су баш његови студенти и видим његов велики печат у свему томе. Имали смо око месец и по дана за стварање ове представе и, наравно, велико поштовање за аутора текста, али и свест о томе да, како нам је редитељ Алач рекао на почетку, ово мора да буде заиста наш први Шекспир, а не само да се тако зове.
Нема правила како се Шекспир игра, сећам се да се пре неколико година на Шекспир фестивалу “Ромео и Јулија” играо у две пицерије. Материјал је такав да се с њим треба играти. У “Богојављенској” имамо замену улога на коју сви пристају и нико се не преиспитује. Када посматрамо ту ситуацију, она нам даје могућност да се игра на разне начине, од комедије, слепстика, театра апсурда, шта год…
Све то Шекспир нуди, само треба бити довољно луд и храбар да се све то и пронађе. Овде имамо могућност да се насмејемо, али и да видимо да иза тог смеха постоји још нешто дубље и важније, само треба отворити очи и душу, и видети. Питање замене идентитета живимо и ми данас, а све се то и код Шекспира може наћи”
Глумац Ервин Хаџимуртезић: “Није превише значајно радим ли првог, другог или трећег Шекспира, а радио сам до сада “Ромеа и Јулију”, те са Никитом Миливојевићем “Перикла” у Шапцу.
“Перикле”, и “Богојављенска ноћ” су Шекспирове комедије које су специфичне по томе што је све дозвољено. Шекспир ту отвара могућност бескрајне игре, а овде – у овој нашој “Богојављенској” имамо младе с Академије људе који су дошли да раде баш то – да се играју.
Они су изашли из краљевства игре које академија пружа. Њима је то све свеже, а нама, мало старијима, то дође као неки подсетник – да се подсетимо како је лепо смишљати разне глупости и играти се. Шекспир увек открива много тога што је у сржи наше цивилизације. Има тога, како у његовим трагедијама, тако и у његовима комедијама – исто колико. Кроз своје приче, он увек провлачи јако битне и ванременске теме. С те је стране добро радити Шекспира, јер радећи на његовим делима човек може постати паметнијим – могуће је пресабрати неке своје животне ставове, видети актуелне моменте, цивилизацијски се упоредити с временом када је Шекспир писао…
И онда можемо да видимо да се све заправо врти укруг: да је увек тако да, оно што је било – и биће, и мало тога се заправо променило у људској природи и друштву. Шекспир се бави и политиком, и неким друштвеним уређењем, зна да буде јако саркастичан према властодршцима и ми то можемо да схватимо као есенцију и нашег позива – глумачког и позоришног.
Свега има код Шекспира и зато је Шекспир велики, јер је свеобухватан, јер се кроз игру, крозу шалу, провлачи много тога што може бити и критика и – на неки начин – упозорење. Једноставно, Шекспир тера на размишљање и преиспитивање – где смо у овом тренутку као друштво и као појединци, како даље… Укратко, даје нам много простора за размишљање.”
Novosađani, ovaj vikend imate priliku da budete humanitarci i dobre komšije (24. i 25. jun)
Преузмите андроид апликацију.
