Септембра 1977. кућа у Јекатеринбургу( некада Свердловску), у којој је погубљена руска царска породица, сравњена је са земљом. Срушена кућа налазила се на углу улица Карла Либнехта и Кларе Цеткин (пре револуције, раскрсница Вознесенског проспекта и Вознесенског улице).
Од почетка 1970-их, у ову кућу је премештена филијала Чељабинског института за културу: студенти су чак приређивали представе у подруму за погубљења, о чему сведоче сачуване фотографије.
26. јул 1975. године била је прекретница у судбини Ипатијевског дома. Тада је тајна белешка бр. 2004-А „О рушењу виле Ипатијев у граду Свердловску“ послата из КГБ-а према Политбиро ЦК КПСС, У њој је пислао: „Антисовјетски кругови на Западу периодично инспиришу разне врсте пропагандних кампања око царске породице Романов, а с тим у вези често се помиње некадашња вила трговца Ипатијева у граду Свердловску.
Кућа Ипатијева и даље стоји у центру града…….С тим у вези, чини се прикладним наложити Свердловском регионалном комитету КПСС да одлучи о рушењу виле у току планиране реконструкције града. У прилогу је нацрт Резолуције ЦК КПСС.“
КГБ је поседовао информације да сваке године на дан погибије Романових поједини људи долазе у кућу Ипатијева, где су се молили и палили свеће. Власти су све ово назвале „болесним интересовањем“ и оквалификовале као „антисовјетске демонстрације“. КГБ није могао да допусти овакво ходочашће.
Ликвидација Ипатијевске куће поверена је локалним властима.
Наредбу је извршио први секретар Свердловског обласног комитета КПСС Борис Јељцин. „Било је немогуће одупрети се, касније примећује Борис Николајевич, не испоштовати Резолуцију Политбироа?
Сакупили су опрему и уништили је за једну ноћ. У случају одбијања, остао бих без посла, а нови секретар регионалног комитета би ипак извршио наређење“, закључио је Јељцин.
Занимљиво је да је према плану реконструкције, којим је званично објашњено рушење Ипатијевске куће, уништен читав један кварт, који је имао архитектонску и историјску вредност као пример типичне трговачке четврти у Јекатеринбургу с краја 19. почетком 20. века.
Стручњаци примећују да су власти уништавањем читаве кварта знатно отежале проналажење тачног места где се налазила кућа Ипатијева. Очигледно, „генерална реконструкција“ је за главни циљ имала уклањање сећања.
Уништавање виле почело је тек 22. септембра 1977. године, односно више од две године након одлуке Политбироа. Због чега се одуговлачили са извршењем наредбе.
Јаков Петрович Рјабов био први секретар Свердловског обласног партијског комитета, Јељцин га је заменио на овом месту тек 2. новембра 1976. године.
Према речима Рјабова, он је својим подређенима рекао да ће се донети одлука о рушењу када план за реконструкцију целог округа буде готов.
Познато је да су се представници Свесавезног друштва за заштиту историјских и културних споменика противили рушењу куће а Рјабов им је помагао на сваки могући начин. Многи комунисти који нису били чланови Политбироа нису се сложили са рушењем историјског здања.
Када је Рјабов смењен, нови секретар Сверуског обласног комитета Јељцин преузео иницијативу и испунио задатак. Сматра се да је Јељцин у спровођењу овог задатка видео шансу за унапређење које ће га одвести у Моску. Борис Николајевич је ову шансу искористио шансу а касније је постао и председник Русије.
Петар Ђурђев, историчар
Преузмите андроид апликацију.
