Историја Новог Сада неисцрпна је тема, а први пут обрађена је 1895. године, када ју је по задатку истраживао вероучитељ и историчар Мелхиор Ердујхељи. Он је те године објавио књигу „Историја Новог Сада“.
Тај задатак добио је 1892. године директно из Будимпеште, поводом хиљадугодишњице мађарске државе, а у време писања прве историје града Ердујхељи је имао свега 30 „и кусур“ година.
Том задатку приступио је на јединствен начин, што и сам на почетку књиге помиње: „Ала би се преварио, ко би у овоме моме делу тражио сувопарно згрнуте архивске податке“.
Шаблона се није придржавао, јер како је написао, „намера ми беше да насликам верну слику прошлости Новога Сада, да је са усхићењем може посматрати свако кога занима прошлост наша.“
Да је био у питању веома тежак подвиг, наводи и он сам на почетку овог дела:
„Када човек хоће умом својим да дозна прастару историју онога места, на коме лежи Нови Сад, мора да лута по тами од магле. Обилни стародревни наласци, који дају извешћа о прастарим становницима појединих крајева, старо оружје, домаће оруђе, накити, не говоре баш ништа о најстаријим становницима овога краја“, пише Ердујхељи на самом почетку књиге, где говори о старом добу.
Мелхиор Ердујхељи писао је затим и о римским шанчевима, суседним насеобинама, Новом Саду у доба Хуна, Гепида, па у доба Словена, као и о утицају Мађара.
Говорећи о Петроварадинској тврђави, он закључује да је сазидана између 1247. године и 1252. године, наводећи притом процес размишљања и чињенице којима је до тог закључка дошао.
„Овдашња скела се 1267. године већ назива петроварадинском скелом са обе стране Дунава, а тај назив тешко да би имао места кад би само на бачкој страни био трошни градић“, тврди он.
Пишући о селима која су некеда постојала околини Новог Сада, наводи Бакшафалву, Биваљош, Ченеј, Кеменд, Мртваљош, Ривицу, Сент-Мартон, Сајлово и још нека друга места, од којих су многа још тада нестала, а нека још увек постоје под сличним именима.
Када је реч о становништву Новог Сада, како је писао Ердујхељи 1894. године, становништво Новог Сада „множи се поглавито досељавањем. Јер иако су се догодила у неколико пута знатнија насељавања, ипак на множење становништва од битнога утјецаја било је и полако досељавање“, што, можемо закључити, и данас прати развој Новог Сада.
Интересантан податак јесте и статистика новосадске „оберкапетаније“ из 1722. године, која се налази у књизи Ердухељија.
У њој стоји да је у Новом Саду тада било 318 војника, 188 земљорадника и дечака млађих од 15 година, 328 коња, 183 водова, 698 крава и јунади, 719 оваца и коза, 144 свиње, 734 ливаде, 26 винограда, и 925 јутара оранице.
Пишући о Матици српској, Ердујхељи је цитирао народну изреку: „народ живи у своме језику“, коју су, како каже, препознали Јован Хаџић и остали оснивачи Матице српске.
Ердујхељи је писао и о српским обичајима у Новом Саду, друштвеном животу, али и о оснивању Српског народног позоришта, тада свега неколико деценија старог.
„Јак покрет настане у заузимању за позориште, када 1860. дође у Нови Сад дружина Кнежевића и својим представама изазва толико одушевљење, да се годинама празни храм Талије дупком напунио и тада изазвано опште интересовање створило је будућност глуми“, тврди Ердујхељи.
У овој књизи писаној између 1892. и 1894. године има и бројних других информација, запажања, прича и легенди, али и архивски поткрепљених чињеница из прошлости Новог Сада.
На преко 400 страна представљена је историја „Српске Атине“, кроз податке доступне пре 130 година.
Сада, о многим појавама познато је још више информација, а „Историја Новог Сада“ Мелхиора Ердујхељија и сама је део историје града о којем говори, те служи као „портал“ у 90-те године 19. века и перспективу тог времена.
Мелхиор Ердујхељи након писања прве историје Новог Сада преселио се у Кишкереш, а 1897. године вратио се у Сенту, где је и рођен 37 година раније.
Касније, 1908. године, због тешког материјалног стања бољи живот потражио је у Канади, а затим и у САД, где је и умро 1925. године.
„Испитао сам и истражио шта се збивало у прошлости, а сада ћу ево да изнесем бесмртну душу Новога Сада, она га је питала у прошлости, она ће га одржати у будућности, а то је:
култура,
радиност
и трговина“
– Мелхиор Ердухељи
Дигитална верзија ове књиге на српском језику доступна је на Гугловом сервису „Google Books“ на овом линку.
Zašto je baš Nojeva golubica simbol Novog Sada i koja je uloga golubova danas
Преузмите андроид апликацију.
