Одмах после окончања разарања Србије из 1999. године политички Запад упутио је поруку српском народу у којој је замолио све преживеле у нашој држави да тај злочин што пре забораве.
Та молба била је поткрепљена тврдњом да су и друге, међусобно супротстављене земље, посебно велике силе (попут Француске и Немачке), након завршетка ратова проналазилe снагу и разлоге за превазилажењем узрока и последица тих сукоба. Уз констатацију да је српски народ у целини, ваљда колективно ментално поремећен, „призивао НАТО бомбе“, политички Запад препоручио нам је формулу за „оздрављење“.
Та формула односила се на недоказиву тезу према којој је било потребно да српски народ „окрене леђа својој ближој и даљој прошлости“, како би му нека срећнија будућност била обезбеђена. Наведена теза да „након ратова, међусобно зараћени народи и државе настављају да сарађују у миру“, без оптерећења из прошлости, свакако је могућа и тачна, али само онда када су ти ратови уистину и окончани, а узроци њихових избијања санирани.
Међутим, постављамо разумно питање, на који начин бисмо могли да реализујемо ту „молбу“ колективног Запада, уколико се сложимо да последице агресије из 1999. године нису ни изблиза саниране, а да „продужени, биолошки рат против српског народа“ још увек траје.
Да бисмо били у прилици да схватимо овај коментар потребно је да претходно разумемо шта се то догодило пре скоро 25 година. За 78 дана, колико је трајало бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године, авиони НАТО избацили су око 30 хиљада тона разорних пројектила, бомби и ракета на грађане Србије. Изручили су и 15 тона осиромашеног уранијума. Овом муницијом погођени су циљеви у јужној српској покрајини, односно на Косову и Метохији, као и на југу Србије. Када је реч о људским жртвама, последице агресије НАТО заиста су стравичне.
Савезна Република Југославија изгубила је 2500 својих грађана, који су смртно страдали, док је њих 6000 било теже или лакше рањено. Материјална штета процењена је на неколико десетина милијарди америчких долара. Када то кажемо, мислимо само на објекте и непокретну имовину, која је непосредно страдала од последица бомбардовања. Ни данас, четврт века после НАТО агресије не можемо да пружимо комплетне податаке о томе на које начине је бомбардовање утицало на здравље људи.
Међутим, то не значи да не располажемо егзактним подацима. Они и те како постоје и веома су суморни, застрашујући. Узмимо за пример судбину осам радника ЈП „Водовод“ из Врања, који су након бомбардовања телевизијског релеја Радио-телевизије Србије на брду Пљачковица, поред Врања, радили на асанацији терена у периоду мањем од месец дана.
Пљачковица је бомбардована муницијом са осиромашеним уранијумом, што је поуздано и несумњиво доказано. Миослав Јовић, радник ЈП „Водовода“, био је прва жртва, која је пет година након излагања дејству осиромашеног уранијума, дакле већ 2004. године, преминула од карцинома плућа. Када је преминуо Миослав је имао 52 године. После њега, од последица карцинома дебелог црева преминуло је још шест радника, који су 1999. године обављали своје радне задатке на брду Пљачковица.
Преживео је само радник Стојан Стојшић који се и данас лечи од карцинома дебелог црева. Имамо и још поузданија сведочења о ужасима продукованим употребљавањем недозвољених, хемијских и биолошких отрова, који су бачени на српски народ и грађане Србије, те мрачне и преломне 1999. године. Управо у годинама када су прве жртве бомбардовања муницијом са осиромашеним уранијомом и другим токсичним материјама почеле да умиру, у злогласном, антисрпском Хашком трибуналу, нелегалном квазисуду направљеном како би политички Запад био у прилици да у монтираним правосудним поступцима против државног и војног руководства свих српских земаља оправда своју злочиначку улогу у процесима разбијања друге Југославије и јединства српског етничког и културног простора после 1991. године, одвијала се занимљива расправа.
Привремено заточене вође албанских терориста из тзв. Ослободилачке војске Косова (Рамуш Харадинај, Фатмир Љимај и други – сви ослобођени од оптужби за ратне злочине или проглашени невинима), савезнице Сједињених Америчких Држава и НАТО пре, у току и након агресије на Србију из 1999. године, забринуто и сасвим оправдано, односно аргументовано распитивале су се код, такође заточених високих српских официра, попут генерала Небојше Павковића и генерала Владимира Лазаревића, о њиховим сазнањима у вези са последицама бомбардовања муницијом са осиромашеним уранијомом насеља са албанском етничком већином у јужној српској покрајини.
Показивали су им мапе албанских села, руралних подручја, која су пет пута интензивније бомбардована у односу на остатак територије Србије.
Српским херојима и мученицима у НАТО казамату Хашког трибунала сведочили су о правој епидемији, пошасти малигних обољења у оквирима албанске популације у различитим деловима Косова и Метохије, попут Дренице, која је доминантно, заправо стопроцентно етничка средина албанске националне заједнице на Космету. Не постоје егзактни подаци о броју оболелих и преминулих људи од малигних обољења у албанској популацији на Космету. Једноставно, албанске сепаратистичке власти из тзв. Привремених приштинских институција прикривају те податке. Процене говоре о хиљадама умрлих.
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Zelenski u pohodu na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu (V deo)
Преузмите андроид апликацију.
