Почетна > Блог
Блог Србија

Алекса Тојчић: Да ли је у Србији на делу покушај обојене револуције?

Два трагична догађаја која су се десила најпре у Основној школи Владислав Рибникар а потом и у Младеновцу у којима је 18 особа изгубило животе, од којих су претежно деца, погодила су целу Србију.
Фото: Градске инфо

Док смо сви у шоку постављали питање како се ово десило, поједине групације у Србији почеле су ову трагедију користити за политички обрачун. Постепено у одређеним медијима почињу да доминирају тумачења која пребацују одговорност са индивидуалног кривца најпре на целу заједницу, а потом и на шири државно-политички ниво. У ноћи када су грађани изашли да упале свеће за трагично настрадале, појединци су то искористили да одрже политичке говоре, не марећи ни за пострадалу децу, ни за њихове породице, ни за окупљене грађане.

Убрзо након тога, док су још трајали дани жалости заказани су протести који се и даље одржавају. У јеку целе те атмосфере покренута је до сада незапамћена кампања против Српске Православне Цркве у којој предњаче исти они који организују протесте. Тако су се протести од „борбе за децу“ трансформисали у борбу против СПЦ.

Питање које се намеће, да ли је све ово случајно?

Ако узмемо да посматрамо образац по којем се све одвија, можемо да закључимо да неко настоји да искреира обојену револуцију. Нема сумње да у овом тренутку имамо координисане нападе како на Цркву, тако и на државу. Исти људи који организују протесте, уз медијску логистику тзв. независних, односно прозападних медија учествују у  бесомучним нападима на СПЦ и њеног патријарха.

Шаблон по ком се делује сличан је ономе што смо гледали у време „Арапског пролећа.“ Тада се искористила трагедија која се догодила на пијаци у Тунису, где се продавац Мухамед Буазиз полио бензином и запалио. Снимак тог несретног догађаја почео је да се шири интернетом, након чега су покренуте револуције широм Блиског истока.

Управо такви догађаји који узнемире јавност служе као окидач за креирање обојене револуције.

Играње на карту емоција и опште борбе против неправде је метод којим се придобијају широке народне масе. Најпре се крене од једне појединачне теме, да би потом прича постала уопштена. То видимо и данас у Србији. Преко ноћи се од бриге за децу, уз коришћење емотивног набоја друштва услед трагедија које су потресле све грађане, дошло до других општих тема које немају никакве везе са ова два догађаја. На тај начин се уз постепену радикализацију настоји направити опште незадовољство.

Данас када погледамо атмосферу на њиховим протестима, те медијима на којима гостују организатори и учесници тих протеста, могло би се помислити да се никаква трагедија није догодила. Више нико од њих не прича о деци. Износе се политички захтеви у којима се траже смене поједних министара, као и самог председника државе, тражи се смена руководства Радио телевизије Србије и РЕМ-а, а поједини анархо-либерали су отишли толико далеко да траже хапшење патријарха Порфирија због тога што је критиковао радикалне феминсткиње које намећу „родно-осетљиви“ језик.

У правцу радикализације иду и изјаве којима се врши директан позив на насилну промену уставног поретка.

Александар Јовановић Ћута, председник покрета „Еколошки устанак“ и народни посланик више пута је позивао на блокаду Скупштине и насилно рушење власти уколико поједини министри не поднесу оставке. Још екстремнији био је универзитетски професор Јово Бакић који у револуционарном заносу у Утиску недеље претио неистомишљницима да ће их јурити по улицама и  бацати у Саву и Дунав. Притом, као професор социологије итекако је свестан чињенице да су Србе једино у Саву и Дунав бацале усташе и Хортијевци.

Док је он то у маниру најекстремнијих бољшевика  описивао, водитетка Оља Бећковић и други гост такође универзитетски професор Бојан Пајтић су се грохотом смејали. На то се Пајтић надовезао како се по освајању власти мора спровести лустрација. Пајтић је такође навео и неколико медија којима је потребно одузети имовину и дати је оним медијима који су подржали протесте. У принципу, цела емисија се свела на то како и који од стаљинистичких метода треба применити приликом обрачуна са политичким противницима. Овакви њихови наступи нису исхитрени , већ су добро осмишљени и имају за циљ да се у тренутку појачаног емотивног набоја који постоји у друштву створи револуционарна атмосфера.

Да се ради о покушају обојене револуције видимо и по томе како западни медији извештавају о тренутним догађајима.

Већина тих медија је подржала протесте, наводећи да је десетине хиљада људи устало против „аутократске и популистичке власти“. Све је почело од нарученог чланка „Њујорк тајмса“ који је председника државе оптужио за криминал.  Дакле реч је о добро познатој реторици у којој се врх државе најпре криминализује, а потом се за власт пише да је аутократска, недемократска, популистилка и слично. Тај медијски наратив прати сваку обојену револуцију.

Остаје да се види у наредном периоду у којој мери је наше друштво политички зрело и да ли смо нешто научили из прошлости.

Сваки Србин који себе сматра родољубом а оде на протесте који организују најгори анархо-либерали је корисни идиот који ради на рушењу сопствене државе. Уједно, 25. и 26. маја имамо прилику да свима који раде на дестабилизацији државе пошаљемо поруку. Најпре одласком на Спасовданску литију где ћемо стати у одбрану Цркве, а наредног дана и на митинг на којем ће се бранити држава.


Аутор: Алекса Тојчић

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Алексе Тојчића можете прочитати овде:

Aleksa Tojčić: Smrtna kazna

Преузмите андроид апликацију.