Избори одржани у Турској у недељу 14. маја испраћени су са посебном пажњом светске јавности, што наравно није нимало случајно.
Турска је земља са преко 84 милиона становника и значајним економским потенцијалима. Њен културни и политички утицај манифестује се на Балкану, Кавказу, Блиском истоку и у Северној Африци. Практично на целокупном простору на ком се некад простирала моћна Османлијска империја. Такође, та земља контролише једини пловни пут којим се из Црног мора може проћи у Средоземље и једна је од најзначајнијих чланица НАТО-а са моћним војним капацитетима.
Када све поменуто узмемо у обзир, онда нам постаје јасно интересовање светских медија за изборе у Турској. Значај те државе у међународној геополитичкој арени је изузетан, тако да све оно што може утицати на њену спољнополитичку позицију природно привлачи посебну пажњу јавности. А председнички и парламентарни избри у Турској су управо један такав догађај, јер ће се њихови резултати неминовно одразити на спољнополитичку агенду земље.
Турски савезници из НАТО-а и Русија засигурно су највише заинтересовани за исход овог изборног процеса.
Пошто се Кремљ и земље политичког Запада тренутно налазе у отвореном сукобу, који воде преко несрећне Украјине, свакако да и једни и други покушавају да утичу на позицију званичне Анкаре. До сада Турска није у потпуности следила политичку агенду својих западних савезника. Тачније, осудила је руску војну акцију у Украјини, али је одбила да се прикључи западним санкцијама протрив Москве.
Нема сумње да је садашњи турски председник Ердоган најзаслужнији за неутрално држање његове земље у овом драматичном сукобу на истоку Европе. Економски, а посебно енергетски, Турска је чврсто везана за Русију, тако да је процена турског председника била да би нарушавање тих односа имало тешке последице по и онако уздрману турску економију.
Турској су потребни јефтин руски енергенти, али и тржиште те земље за извоз различите робе, посебно воћа и поврћа.
Такође, не смемо занемарити чињеницу да Турска уз помоћ Русије гради нуклеарну електрану у својој земљи. Управо тај пројекат је есенцијално важан за енергетску безбедност Турске. Нарочито, ако узмемо у обзир предвиђања стручњака да ће нуклеарна енергија, уз обновљиве изворе, потпуно потиснути фосилна горива.
Сагледамо ли све поменуте чињенице, јасно је да се званична Москва нада победи Ердогана и наставку досадашње сарадње. Русији никако не треба непријатељски режим у Анкари, који контролише Босфор и Дарданеле, а самим тим и кретање руске црноморске флоте према Средоземном и другим морима. Са друге стране САД чак и не крију да би радије на челу Турске уместо Ердогана видели његовог главног опонента Кемала Килиџдароглуа, кога је амерички амбасадор у Анкари чак и посетио током изборне кампање.
Наиме, односи Турске и САД-а током Ердоганове готово дводеценијске владавине значајно су погоршани.
Ердоган је неко ко је одлучио да своју земљу отргне од тог доминантног утицаја из Вашингтона, а који је практично од средине прошлог века био пресудан у Турској. Значајно економско и војно јачање Турске омогућило је Ердогану да тај ризичан подухват започне и то кроз вођење све активније спољне политике независне од воље Стејт департмента.
Такво понашање Ередогана изазвао је прво подозрење у Вашингтону, а затим и отворено незадовољство. Било је то очигледно већ по питању Сирије, где су Турци избегли директну конфронтацију са Русијом, а на шта су их САД подстицале. Куповина система С-400 била је само потврда непослушности њиховог до недавно једног од највернијих савезника. Док је одбијање Ердогана следи западну стратегију према Украјини долило уље на ватру.
За то време САД свакако нису остале пасивне према Турској. Ердоган их и данас држи одговорним за покушај његовог свргавања путем неуспелог државног удара 2016. године. Сем тога, САД су константним економским притисцима подривале Ердоганову позицију покушавајући на тај начин да дају ветар у леђа турској опозицији.
Додуше, треба нагласити да ни опозиција ту пружену руку сарадње није одбила. И то не закључујемо само због састанка Килиџдароглуа и америчког амбасадора уочи избора у Турској, већ због његове најаве да ће уколико победи преиспитати турско-руску сарадњу на плану изградње нуклеарке у тој земљи, што и те како прија ушима америчких дипломата.
Међутим, избори у Турској донели су Ердогановој коалицији апсолутни тријумф и натполовичну већину у парламенту. Што се тиче председничких избора Ердоган је и ту остварио победу освојивши у првом кругу око 5% више гласова у односу на Килиџдароглуа. Килиџдароглу сада само чудо може помоћи у другом кругу у ком је Ердоган свакако фаворит. Зато, уколико и 28. маја оствари победу, биће то знак да се „Ердоганов ера“ наставља, али и да су турски бирачи дали пуну подршку суверенистичкој политици своје земље.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
