Данас су опште позната места која гарантују добар ноћни провод у Новом Саду. Кафићи, кафане и клубови су постали синоними за изласке. Ипак, треба се подсетити да се новосадско поимање доброг провода веома променило кроз историју, па су забаве у 18. и 19. веку изгледале знатно другачије.
Као и у већини великих европских градова тог времена, и у „Српској Атини“ се много полагало на различите друштвене скупове и приредбе, али су се балови увек посматрали као посебно свечани догађаји и главни вид забаве.
Први одлазак на бал младића или девојке био је својеврсно укључивање у свет одраслих. Младе девојке су умеле већ са четрнаест, петнаест година да почну да носе фризуре као одрасле жене (с косом скупљеном и подигнутом, како се носило у то време у Европи) и сукње до чланака, али су на свој први бал обично одлазиле тек пошто напуне осамнаест година.
Што се тиче младића, за оне школоване је матура била први бал који би их увео у свет забаве, док би занатлијске калфе и трговачки помоћници почињали да иду на балове и забаве после изученог заната.
Балови у Новом Саду увелико су се приређивали већ од друге половине 18. века. Намесничко веће је 1773. године издало наредбу да балови морају да се заврше до три сата иза поноћи. По угледу на Запад, били су омиљени балови под маскама, али је било забрањено под маском ићи улицом.
Чувен међу Новосађанима био је “Официрски бал” који се одржавао у Официрском дому на Дунаву, данашњем Дому војске Србије, на Београдском кеју. Официрски кор приређивао је ове балове затвореног типа, за официрске породице и високе државне службенике. Официри су носили парадну униформу са највише једним орденом, а даме су носиле дуге, вечерње хаљине. Бал је углавном отварао највиши официр по чину. Овај бал је и даље део традиције официра Новог Сада.
Са друге стране такозвани „нобл-балови“ су се одржавали у Градској кући, а присуствовале су само најотменије званице – интелектуалци, богати трговци и племићи.
Постојали су и балови из различитих угледних професија тога доба. Незаобилазни правнички, лекарски, професорски или новинарски балови. Трговачки бал, који су организовали успешни трговци, организовао се се у згради “Лојда”, што је данашња зграда Радио Новог Сада.
На баловима су се играли галоп (брза полка налик чардашу), валцер, кадрил и менует. Средином 19. века, међу новосадском српском омладином, све више се траже националне игре – бачко, банатско и сремско коло.
Игранке и мање забаве одржаване су у сали стрељане у Улици Антона Чехова, поред кошаркашког игралишта, као и у њеној летњој башти, и у башти ресторана код бродарске агенције на Дунаву или у дворани некадашње кафане „Код сунца”.
Отменији балови одржавали су се и у свечаној сали хотела „Јелисавета”, и у великој дворани „Гранд хотела Мајера”. Почетком 20. века балови су одржавани и у хотелу “Rex” и Фабри, касније и у хотелу Парк.
Најугледнијим балом сматрао се велики годишњи бал Црвеног крста. На њега су позивани само највиши чланови друштва, јер су цене улазница биле веома високе.
Улаз на балове се обично наплаћивао, а део прихода или цео приход издвајао се у добротворне сврхе или за културна друштва која су приредила бал. Приредбе су чешће биле зими, мада су се одржавали и летњи балови. За време божићног и ускршњег поста нису се одржавали и били су дозвољени само концерти и часови школа за играње.
Грађани из нижих слојева обично су приређивали такозване „пургер-балове“, најчешће одржаване у већим кафанама.
Угледним друштвеним догађајем сматрала се и гимназијска беседа коју су приређивали ђаци новосадске Српске гимназије.
Осим ученика и њихових породица, као и других званица, ово је било место сусрета за све бивше ђаке гимназије. Свечаност су чиниле приредбе с хором, соло извођења и гудачки оркестри и она се одржавала у позоришној дворани Дунђерског позоришта (та зграда налазила се близу данашњег хотела „Војводина”, али је потпуно изгорела у пожару).
Напослетку би се одлазило на игранку у великој сали на спрату хотела „Јелисавета”. Од улазница се прикупљао новац за фонд за стипендирање сиромашних ученика Српске гимназије.
Уколико мислите да се у старија времена није вредновала одећа и да одевање није био показатељ статуса у вечерњим изласцима, онда се варате.
Свакодневна, као и свечана одећа Новосађана кројена је по бечкој, а врло ретко париској моди, што је обично био огроман трошак за породицу и за девојке било је веома битно да сваке сезоне имају нову балску хаљину, најчешће од свиле или сомота.
За мушкарце није било неуобичајено да више година носе исто свечано одело, било је важно само да оно буде црне боје (смокинг, жакет или сако). Одећа се куповала код кројача, али је постојала и јефтинија опција куповином у конфекцијским радњама.
Правила одевања строго су се поштовала, па је, рецимо, било незамисливо да се неко по дану, чак и по највећој врућини, појавите на улици „гологлави“. У то време мушкарци су највише носили жирадо шешире, а даме су могле да се виде и са сунцобранима. Чувени песник Лаза Костић имао је обичај да градом шета без шешира, што је редовно изазивало згрануте погледе Новосађана.
Балови, игранке и остале свечаности у старом Новом Саду осим забаве и уживања у разговору, пружала су и могућност младима да се упознају и, можда, једног дана и узму.
Занимљиво је поменути и да су једно време постојали дечији балови на које су долазила деца од 12 и 13 година, обучена као одрасли. Међутим, и поред великог одзива, градска управа је овакве приредбе забранила.
Zašto se Novi Sad smatra kolevkom vazduhoplovstva u regionu i koje ulice svedoče ovoj istoriji?
Преузмите андроид апликацију.
