Изрека, „свака држава има своју војску, једино у Пакистану војска има своју државу“, представља најбољу дефиницију политичке стварности у тој многољудној азијској земљи.
Наиме, Пакистан је држава чијих око 240 милиона становника чине различите етничке групе. Најбројнија заједница су Панџаби са око 38% удела у укупном становништву, Паштуни око 18% и Синди око 14%. И ништа као ови демографски подаци не сведочи боље о унутрашњој подељености друштва, у којој суштински најјаче кохезивне факторе представљају, ислам и војска.
Пакистанска армија је увек имала снажан утицај на политичке, али и економске процесе у тој земљи. Официри у Пакистану представљају својеврсну повлашћену касту, која извлачи значајне бенефите из позиције на којој се налази. Управо зато, не само из патриотских, већ и личних разлога пакистанска војска и те како има интерес да чува јединство земље и да у тренуцима када је оно нарушено и када политичка превирања досегну тачку кључања, буде фактор стабилизације.
Сходно томе, ништа мање не треба очекивати ни у садашњој ситуацији, када су на улицама пакистанских градова милиони демонстраната.
Стотине су до сада повређене, а бар осам људи је изгубило животе. Иначе, масовни и насилни протести у тој земљи иницирани су хапшењем једне од најистакнутијих политичких и спортских личности у тој земљи, Имрана Кана.
Имран Кан је бивши прослављени играч крикета, спорта који је веома популаран у том делу света и који му је донео изузетну популарност. Након окончања спортске каријере Кан је упловио у политичке воде. Тренутно, он је најпопуларнија личност у земљи и нема сумње да ће наредни избори, које тренутна власт упорно одлаже, то и показати. Односно, готово све озбиљне процене и истраживања јавног мњења слажу се у томе да ће Канова политичка опција добити већинску подршку Пакистанаца.
Управо зато, традиционалне политичке структуре у Пакистану, којима Кан никако не припада, теже да га судским процесом одстране из политичког живота земље.
Кан није део тих вишедеценијских владајућих пакистанских кланова, племенски и породично повезаних. Он долази из потпуно другог света, спорта и шоубизниса, а уз све то је и припадник мањинске заједнице Паштуна.
Самим тим, његово хапшење представља ништа друго до очајнички покушај пакистанске политичке елите да му онемогући учешће на наредним изборима. Међутим, све те интриге нису могле проћи без оштре реакције Канових присталица. Бес и незадовољство су ескалирали широм земље, што је Пакистан довела на ивицу хаоса.
Какав ће епилог ове кризе у Пакистану бити, сада је још увек тешко предвидети.
Међутим, сасвим је извесно да ће као и увек последњу реч имати војска. Када официри процене да су политичке игре „прешле границу“ уследиће оштра и одлучна интервенција зарад стабилизације прилика у држави.
Што се тиче спољњих утицаја на пакистанску кризу, иако вероватно нису пресудни, свакако нису ни занемарљив. Не треба занемарити да је Имран Кан прошле године оптужио САД да су га срушиле са власти. Вашингтону Кан свакако није по вољи, превасходно због блиских веза са Кремљем. На крају крајева и руска специјална војна операција у Украјини отпочела је током Канове посете Москви. Пакистански лидер тада је стао уз руског председника Владимира Путина, што му Запад свакако није опростио и тешко да би поздравио његов евентуални повратак на власт.
Са друге стране, Кина је стратешки партнер Пакистана и свакако јој не одговара дестабилизација те земље, као ни Русији која има значајне енергетске аранжмане са владом у Исламабаду. Зато, када све те чињенице узмемо у обзир, можемо закључити да ће спољни фактор тежити да заштити своје интересе у Пакистану, али његов утицај неће и не може надмашити пресудну улогу војске у решавање пакистанске кризе.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
