Готово откад знам за себе присталица сам смртне казне, упркос томе што су нас готово сви професори током студија на Правном факултету у Новом Саду учили како је то нешто што више никад не би смело да се врати.
Свестан сам да у тренутим околностима, док је Србија на европском путу, али и чланица Савета Европе, повратак смртне казне није реалан, међутим надам се да ће се једном створити околности за тако нешто.
Протеклих неколико деценија лажна људскоправашка идеологија као средство којим глобална левица влада запљуснула је све друштвене области па тако и кривично право. Створен је поредак у којем је сваки појединац нека мањина која заслужује посебан третман, што заправо представља једну унапређену верзију марксизма спојеног са либерализмом. Само што за разлику од изворне верзије, ова нова верзија марксизма свет не дели на класе, већ на мањине.
Извршена је потпуна атомизација друштва у којој свако тражи неко специјално право, чиме се уништава осећај припадности ширем колективу. На тај начин урушили су се идентитетски темељи на којима хиљадама година почива наша цивилизација. Политичком коректношћу као главном палицом глобалне левице релативизује се свака врста ауторитета. Бришу се границе које су до сад постојале. Како између нација, вера, раса, мушкараца и жена, ђака и наставника, тако и између жртава и њихових џелата. Ствара се један „мелтинг пот“, без реда и поретка.
Све поменуто одразило се и на казнену политику многих земаља. Дошло је до измена у циљу кажњавања чија основна сврха више није била сведена на друштвену одмазду.
Уместо одмазде, све више се говори о ресоцијализацији учиниоца кривичног дела, његовим људским правима, уверењима како се свако може вратити на прави пут следећи утопијску левичарску догму о томе како су сви људи у природи добри али је друштво то које их квари.
Друштво је вековима опстајало на ауторитету праведне казне, лажна хуманизација довела је до његовог слабљења пред изазовима криминалних појава. Тако не само да је услед таквих утопијских левичарских светоназора смртна казна нестала из казнене политике већине земаља, већ је дошло до тога да је и затворска казна ослабљена. Тако су временом смањиване године затвора за многа дела, чак и казна доживотног затвора има велики број противника, а у неким земљама затворски услови су замењени готово хотелским условима, где робијаши боље живе од многих грађана на слободи.
Историја нас је научила да се друштво са криминалитетом може изборити само са јаким законима.
Сразмера између санкције и кривичног дела мора бити еквивалентна, заснована на одмазди за оно што је учињено. Само на тај начин се постиже и превенција. У том смислу, када је реч о најтежим кривичним делима видим и смртну казну као решење. Шта год неко рекао, колико год се држао лажне хуманости, друштво нас учи колико је нека радња лоша по томе колику казну даје за то.
Противници смртне казне тврде да остављање најгорих убица у животу слави вредност људског живота. Сматрам да се чини сасвим супротно. Остављањем крволока у животу, и то о трошку друштва, обезвређује се живот. Зар особе које лише живота децу, труднице и друге припаднике заједнице за које постоји посебна осетљивост друштва заслужују другу шансу? Где је ту правда за невине жртве? Људска права злочинаца и убица се огледају кроз правично суђење које ће добити, право да се бране и износе доказе, право на правне лекове и остале процесне механизме. Међутим, не смеју да се огледају кроз то што ће се стављати испред људских права жртве. Нема ништа хуманог у томе када се џелат изједначи са жртвом.
Још један од аргумената који противници смртне казне истичу односи се на страх од тога да невина особа буде погубљена.
Тај аргумент не стоји, зато што се противници смртне казне противе истој чак и онда када постоје недвосмислени докази да је убица крив. Такође, технологија је толико напредовала да уз ДНК тестирање и примену гомиле форензичних алата готово немогуће погубити невину особу, тако да би се она примењивала у ситуацијама када би се са 100% вероватноће могло рећи да је извршилац починио злочин за који му се изриче смртна казна.
Дакле, смртна казна не само да није у супротности са универзалним људским правима, већ је нешто што је у њиховој служби. То је најисправнија, најморалинја и најправичнија реакција на најтежа кривична дела убиства. Ако данашња цивилизација почива на начелу неприкосновености људског живота, онда тај људски живот мора имати адекватну заштиту. Уколико будемо остављали у животу најгоре убице, онда смо лицемерни и неискрени у томе да је живот оно што највише вреднујемо.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Алексе Тојчића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
