На путу ка Ветернику, једна од уличица, која од Новосадског пута води ка Спортском центру „Албатрос“ носи име по једном од пионира српског ратног ваздухопловства – Бранку Вукосављевићу.
Уколико нисте чули за ово име и питате се зашто је добио ту част да улица у Новом Саду носи његово име, у наставку текста можете прочитати невероватну причу, пилота кога историчари називају српски Црвени барон.
Вукосављевић лично не би био пресрећан да зна за овај надимак, будући да му је примарни задатак у мисијама у Првом светском рату био да успомоћ митраљеза сруши са неба авионе са црним крстовима, а нипошто велича непријатељске пилоте попут Манфреда фон Рихтхофена (оригинални Црвени барон). Ипак епске приче о немачком ратном пилоту, врло су сличне онима о Вукосављевићу, те је и сама компарација оправдана.
Бранко Вукосављевић рођен је 23. марта 1887. године, у главном граду Вељкове крајине, Неготину. У Раном детињству доживео је смрт оца и брата, те је остао сам са мајком и био принуђен да се сналази на све начине како би се одшколовао.
Малу матуру, 1901. године, и пети разред учио је у Зајечару, шести у Београду, а седми и осми у Крагујевцу. Тамо је и матурирао, 1905. године. Како то обично бива с бистром децом српске сиротиње почетком двадесетог века, да би се школовао, морао је да служи по бољим кућама. Ипак, просветне власти су препознале даровитост младића, па је ослобођен полагања матурских испита, као најбољи у генерацији.
Од раног детињства био је велики патриота и поносио се националним индентитетом, самим тим никог није зачудило када је ступио у у нижу Војну академију 1. септембра 1905. године као питомац 38. класе.
После неколико месеци Вукосављевић је добио чин каплара, па следеће године у поднаредника, а у наредника је унапређен пред саму Анексиону кризу, 1. септембра 1908. године. Какав је био у гимназији, такав је био и на Академији, па је завршио први у рангу у својој класи. У чин потпоручника унапређен је 1. септембра 1909. године, и одмах је додељен Дунавском артиљеријском пуку.
Вукосављевић је врло брзо добио прилику да своје вештине стечене у академији потврди у крвавој пракси балканских ратова. Доказао се на челу своје батерије, па је напредовао у поручника у октобру 1912. године. Као водник Друге коњичке батерије, у саставу Прве армије, нарочито се истакао у борбама код Куманова, Велеса, Алинца, Племетвара.
У Другом балканском рату 1913. године добија и други официрски чин, постаје капетан друге класе, а његова батерија у извештајима је опет означена као најбоља.
На почетку Првог светског рата 1914. године Бранко Вукосављевић био је водник у градском артиљеријском пуку, и одмах је распоређен на фронт – за командира батерије у Црној Гори.
У чувеној Абанској голготи, нашао на путу кроз беспутне албанске планине нашао се и Бранко као начелник штаба Јаворског одреда. . У повлачењу, некако би се увек задесило да он буде последњи., у заштитници. Тако је та заштитница накратко избацила Аустријанце из већ заузете Сјенице, одакле су угрожавали позадину српске војске. Како је дошло до продора на другим секторима, овај успех није имао очекивано дејство, па се Вукосављевић повукао.
На путу ка Пазару, нашао се одвојен од своје главнине, само са два коња. Спустио се на друм, и на неколико стотина метара испред себе угледао чете аустријских војника. Као нека греда, препречили су пут и логоровали около. Мало захваљујући тами, а мало више безобразлуку, јер који би се лудак усудио да пролази одмах поред логора, са све коњима, прошао је.
Мало по мало, 5. јануара 1916. године стигао је у Скадар, да би три дана касније, уследио је судбински догађај. Од Скадра до Љеша и Драча пребачен је аеропланом и то је била љубав на први окрет елисе.
У пролеће 1916. године тражени су људи који би отишли у Француску, на обуку за пилоте. ово је била шанса коју Вукосављевић не би ни случајно пропустио. Крајем априла упутио се у Шартр, где је стигао 2. маја, на челу групе наших официра. Како је био и најстарији официр, и најбоље говорио француски, постављен је за вођу пута. То је била трећа група будућих српских пилота.
Измешани с Французима, Срби су распоређени по разним летачким групама. Бранков учитељ је био искусни пилот Дидије, који је пре тога обучио многе француске асове. Како је било ратно стање, обука је извођена по скраћеном поступку. Одмах пракса, уз нешто мало теорије. Прво су рулали по писти на „пингвину”, па је Дидије одлучио да је доста. Свега два дана касније почело је летење на дуплим командама. Летело са на малим „фарманима”, све изнад Шартра. После свега десет дана обуке Бранко је летео сам.
После курса у Шартру, уместо на Солунски фронт, који је прижељкивао, послат је у ловачку школу „Нијепор”, која је популарно називана и “Нијепорско одељење” јер је у наоружању имало познате ловачке авионе Нијепор.
То је била прва самостална авијацијска јединица попуњена искључиво припадницима Српске војске, а капетан прве Класе Бранко Вукосављевић био је први командир “Нијепорског одељења”. Ово одељење је базирало на аеродрому “Вертекоп” и било је веома много ангажовано на разним борбеним задацима, а првенствено у ловачкој заштити.
Вукосављевић је свим могућим и немогућим акробацијама на небу скренуо пажњу наставника и команданата на себе, те је командант школе је тврдио да „овај луди Србин мора да је некако рођен на небу”.
Бранково “Нијепорског одељење” је у децембру 1916. године пребачено на Солунски фронт у вртлог борбе.
Савезницима је одмах скочио морал, људи су живнули чим су изнад себе угледали авионе. А итекако је те промене осетио и непријатељ. Иако командант, Вукосављевић је вршио извиђања, са копилотом Милетићем, било му је досадно па је прешао у једноседе.
Први је почео да гони непријатељске аероплане и да води борбе у ваздуху. Дешавало се да сам напада и на читаве непријатељске ескадриле, ако би се некако задесиле изнад фронта.
Тако се 20. марта 1917. године десило да, крстарећи у „нијепорима” једноседима, Вукосављевић и његов пратилац Милетић налете на један непријатељски „авијатик”. Стуштили су се на њега, и убрзо се непријатељ у ковитлацу и пламену срушио на земљу. За ову прву победу у ваздуху похвалио га је војвода Петар Бојовић, али и генерал Сарај, главнокомандујући војске на Солунском фронту.
У сличној акцији два месеца касније Вукосављевић је рањен, па је упућен у Француску на лечење. Непун месец дана после рањавања вратио се летењу. Извршио је преобуку на чувеном ловцу СПАД-7, и на изричиту жељу и његово инсистирање допуштено му је да извршава борбене задатке. Помогао је у победи у ваздушним борбама на Западном фронту, да би по повратку на Солунски фронт постављен је за командира Прве српске ескадриле, односно Српског аеропланског одреда.
Са том формацијом командовао је у пробоју Солунског фронта и у операцијама за ослобођење отаџбине.
По завршетку рата, све ваздухопловне јединице које су водиле борбена Солунском фронту груписане су у Новом Саду. Од тих аероплана и заробљених непријатељских, успостављена је „Аеропланска ескадра”, претеча Команде војног ваздухопловства.
Најлогичнији могући избор за команданта био је управо Бранко Вукосављевић. У чин мајора унапређен је 1919. године, ипак, на дужности команданта југословенског ваздухопловства мајор Бранко Вукосављевић био је веома кратко. Погинуо је 19. јуна 1919. године у ваздухопловном удесу на аеродрому „Нови Сад“.
Традиционално, сваке године 17. јануара, делегација Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, обележава спомен на мајора-пилота Бранка Вукосављевића, првог Команданта Прве српске ескадриле основане 17. јануара 1918. године. Ова традиција одржава се на београском Новом гробљу где се налази и споменик погинулом мајору који је ушао у историју српског ваздухопловства.
Преузмите андроид апликацију.
