Иако Нови Сад данас има неколико позоришта, попут Српског народног позоришта, Позоришта младих, Новосадског позоришта и још неколико других, мање познатих, при чему већина има сопствене сцене за извођење представа, некада је постојање српског позоришта у Новом Саду било политичко питање.
Зачеци градње зграде позоришта у којој би се играле позоришне представе везани су за основање Српског народног позоришта 1861. године. Иако су из позоришне трупе Српског народног позоришта од самог оснивања тражили од градских власти дозволу за градњу сопствене зграде, овај захтев им је дуго година одбијан.
Наиме, тадашња Аустроугарска царевина, у оквиру које се Нови Сад тада налазио, није баш била рада да изда дозволу за сталну зграду Српског народног позоришта, понајпре јер је таква установа била потенцијално место окупљања интелектуалне и политичке елите српског народа у царевини, те је постојала бојазан власти од појаве забрањених идеја и јачања националног идентитета у Срба.
Због тога је позоришна трупа Српског народног позоришта, од свог оснивања 1861. године деловала као путујућа позоришна трупа.
Након више година лобирања и упућивања захтева и молби, нађено је компромисно решење, у виду издавања привремене дозволе за градњу и коришћење позоришног објекта.
Прва привремена зграда позоришта у Новом Саду, односно, Грађанска дворана како се тада називало позориште, била је на Трифковићевом тргу и била је смештена на средини трга, на месту данашњег паркинга, окренута ка Милетићевој улици. На том месту се налазила од почетка 1872. до марта 1892. године, када је наложено њено рушење, јер градске власти нису хтеле да продуже привремену дозволу.
Тада „на сцену ступа“ Лазар Дунђерски, који препознаје значај постојања једног националног позоришта за српски живаљ у Аустроугарској, те се одлучује да помогне. Пошто је стара, привремена зграда у којем се налазило Српско народно позориште морала бити срушена, Дунђерски је ту зграду откупио, након чега је сав материјал пренео на нову локацију и искористио за зидање нове зграде.
Та нова зграда, чија је изградња завршена 1895. године, налазила се у дворишту Хотела „Јелисавета“ (данас Хотел „Војводина“), чији је Лазар Дунђерски такође био власник.
Била је то, за оно време, савремено опремљена позоришна кућа, али архитектонски планови нису сачувани до данашњих дана.
Према сачуваном сећању и ретким фотографијама, зграда је грађена у стилу неоренесансе, била је правоугаоне основе, са испустима на краћим странама. На североисточној страни окренутој централном градском градском тргу, концентрисана је неоренесансна украсна декорација и формиран је централни улазни ризалит са троје врата и зиданим балконом на првом спрату.
Изнад ризалита уздизала се повучена купола, која је доминирала улазном фасадом. Главна фасада је оживљена са два низа великих полукружних отвора изнад којих су окулуси наглашени декоративним елементима.
Главна сала је пројектована за 650 гледалаца, смештених у партеру, на спратним ложама и две галерије.
Занимљив је податак да је у Позориште Дунђерског међу првима објектима у Новом Саду уведено електрично осветљење, још 1899. године. Поређења ради, у граду је електрично осветљење уведено тек 1910. године.
Пошто позориште није смело да има своју зграду, Дунђерски је објекат изградио и званично издао Српском народном позоришту за једну форинту годишње ренте. Тиме је био испоштован закон и све је било легално.
Осим позоришних представа, публика у Новом Саду је у већ крајем 19. века имала прилике да погледа први филм.
Наиме, прва филмска пројекција на свету одржана је пред сам крај 1895. године, у Паризу, а мање од годину дана касније, Нови Сад је имао прилику да види “вештачку представу”, како су прву филмску пројекцију назвали тадашњи новосадски медији.
Та прва филмска пројекција у Новом Саду десила се 26. и 27. октобра 1896. године управо у позоришту Дунђерског, захваљујући путујућем биоскопу, који је користио салу позоришта.
На жалост 1928. године позориште је потпуно изгорело, а са њим и гардероба, декорација и многи предмети Српског народног позоришта, па и комплетна библиотека.
Тако су глумци Српског народног позоришта дуго година били подстанари у Соколском дому, све до изградње садашње зграде СНП-а.
Позориште Лазара Дунђерског никада није обновљено, а у дворишту Хотела „Војводина“ и данас се могу видети остаци темеља некадашње зграде, која је ту стајала.
Преузмите андроид апликацију.
