Кроз историју Новог Сада увек се зграда Матице српске спомиње као место окупљања интелектуалне елите, која је формирала јавно мњење Срба у Војводини и утицали на културолошки и духовни развој Војводине, али и читаве Србије. Ипак, није тајна да су се након јавних састанака, разговори обично настављали у кафанама, где су се заправо јављале епохалне идеје.
У Новом Саду та кафана је била „Бела лађа“ која се налазила у Његошевој улици (тада Фазановој улици). Међутим о популарности ове кафане сведочи податак како су мештани, али и дошљаци називали ову улицу. Наиме због кафане, Фазаонова улица је за Аустријанце била „Weisse Schiff – Gase“ , за Мађаре „Feher-hajo utca“ , односно Улица Беле лађе за мештане.
Новосадска кафана “Бела лађа” основана је почетком 19. века, у време када су Дунавом запловили први пароброди, управо је по тим паробродима и ова гостионица добила име. Према причама најстаријих Новосађана, ти пароброди су били бели и имали једну црну пругу преко целог трупа. Те лађе биле су велики догађаји, како за децу, тако и за одрасле. Тако су готово „преко ноћи” широм Војводине почеле да се отварају кафане у чијем је називу била бела лађа. Наравно Нови Сад као тадашња престоница Срба из Војводине, је морао да добије своју „лађу“ .
Први пут се у историјским изворима ова кафана спомиње већ 1812. године, под латинским називом „Alba navis”, у писму сомборског магистрата новосадском, а постоје индиције да је зграда у којој се налазила кафана саграђена у последњој деценији 18. века.
Удругој половини 19. века незамисливо је било доћи у Нови Сад, а не посетити знамениту „Белу лађу“. Називали су је неком врстом српског универзитета, јер су интелектуалци били њени најучесталији гости.
Са обзиром да се у „Белој лађи“ скупљала српска културна и политичка елита, ту су неретко падале и важне стратешке одлуке, расправљало се о многим питањима која су мучила Србе у Угарској. Из старе зграде Матице српске (порушене у 20. веку) прелазило се у „Белу лађу“ пре и после донетих одлука њених челника, на наставак дебате.
Ову кафану су посећивали писци, сликари, судије, адвокати, трговци, чиновници, глумци, занатлије, земљорадници… Тако да су овде уз алкохол и музику разговоре водили и људи попут Јаше Томића (новинар, политичар и књижевник), Светозара Милетића (оснивач и председник Уједињене омладине српске, адвокат, новинар и градоначелник Новог Сада), Лазе Костића (песник, преводилац и правник), Владимира Јовановића (оснивач Либералне странке у Србији и председник Српског ученог друштва), Тоне Хаџића (књижевник и управник СНП-а), Јован Јовановић Змаја (песник и уредник неколико листова), Јована Суботића ( адвокат, песник и политичар), Михаила Полит-Десанчића (писац и политичар), Новака Радоњића (сликар и писац), Војислава Илића (песник), Јакова Игњатовића (књижевник, новинар), Јована Скерлића (књижевник и књижевни критичар), Косте Трифковића (комедиограф), Ђуре Јакшића (песник и сликар), Јована Ђорђевића (књижевник, оснивач Српског народног позоришта, аутор текста химне Боже правде), Мише Димитријевића (новинар и политичар), Лазе Телечког (позоришни глумац и редитељ)…
Осим политичког, „Бела лађа“ има и свој музичко-историјски значај. Међу музичарима у оркестрима који су свирали у „Белој лађи” било је и неколико нарочито значајних уметника, како оних народних који су ширили српску песму, чували је и неговали, тако и професионалаца који су постигли светски успех. Један од њих је био и Влада Марјановић, који је 1907. године емигрирао у Америку, где је једно време наступао као диригент са оркестром тамбураша у чувеној њујоршкој Метрополитен опери.
У кафани су се певале српске песме и изводиле композиције које су компоновали чувени Исидор Бајић и Марко Нешић, који су такође били чеси гости у „Лађи“.
У таквој атмосфери током једне радосне вечери Нови Сад је добио свој надимак, који се користи и данас, два века касније.
Новосадски занатлија Стеван Јелинић Ћебенда, који је био ватрени присталица Милетићевих народњака (Српска народна слободоумна странка), је једне вечери у разговору са Милетићем,о културном процвату новосадске вароши у другој половини 19. века, упоредио Нови Сад са Атином, културним и научним центром античке епохе.
„Добро кажеш, права је српска Атиница! – додао је, кажу, на ове Јелинићеве речи градоначелник Милетић. Овакво предање о месту и настанку имена „Српска Атина“ живи већ два века, а Новосађани га преносе с генерације на генерацију.
Пписани траг о „Српској Атиници“ оставио је једино Љубомир Лотић , учитељ, писац, преводилац и дугогодишњи службеник Матице српске. У фусноти чланка „Споменици новосадске трговачке омладине 1902– 1932.“ Лотић је навео да је истраживао порекло надимка Српска Атина те да га је то трагање довело до професора и функционера Матице српске Милана А. Јовановића Бабе. Он је Лотићу потврдио да је друго име Новог Сада потекло управо и конкретно из уста Стевана Јелинића Ћебенде.
У 20. веку „Бела Лађа” је изгубила значај, а потом и намену.
Национализована је 28. јуна 1948. године и половином века представљала је један заборављени угоститељски објекат. Године 1950. зграду је добило на коришћење предузеће „Војводинапут”. Њена унутрашњост адаптирана је за нову намену. После неколико других предузећа у њу се на крају уселила Градска инспекција. Када је 2006. године Инспекција исељена, зграда је више пута била на мети вандала, а почетком 200-тих било је говора и о рушењу старе куће.
Ипак, одустало се од рушења, после доношења одлуке Владе Србије о проглашењу ужег језгра Новог Сада за културно добро. Одлуком републике зграда у Његошевој 5 стављена је под посебну заштиту због своје историјске вредности. Препрека њеном обнављању и евентуалном претварању у својеврстан мини-музеј „Српска Атина“ је административно–власничке природе.
Уколико сте се питали, какве Нови Сад има сличности са Атином, па да је настао тај надимак, сада вам је вероватно јасније. Сигурно је пуно пута преименован Нови Сад током бурних кафанских расправа, међутим једино се задржао назив „Српска Атина“.
Вероватно зато што заиста сведочи о времену када Срби нису имали сопствену државу, а народ је ипак свом снагом настојао да очува националну свест о идентитету. Нови Сад је тада био средиште националног идентитета, развоја политичке и културне мисли и највећи град настањен Србима, све оно што је Атина била у античкој Грчкој.
Преузмите андроид апликацију.
