На свету нема пуно ствари лепших од поларног светлосног спектакла – ауроре бореалис, сложиће се и најискуснији путници.
Наука каже да су такозвана поларна светла резултат судара електрона и атома у горњим слојевима атмосфере. Међутим, просечни посетилац попут мене лако би могао помислити да су ауроре чиста магија и ту нема другог објашњења.
Исланд, најсевернија земља Европе, једно је од најбољих зимских одредишта за лов на аурору бореалис.
У Рејкјавику постоји неколико туристичких агенција које продају излете познате као „лов на аурору”, аутобусом, бродом, џипом, па чак и са професионалним фотографима који ће вам помоћи да забележите овај посебан моменат.
Излети могу варирати од двочасовне вожње аутобусом до петодневне потере коју води астрофизичар. Како год, да бисте видели поларну светлост, заправо вам је потребно само врло мрачно место, аутомобил и колико толико среће.
Као бонус, поведите и групу пријатеља са којима ћете уживо поделити одушевљење јер је овај доживљај тешко препричати.
Сајтови с прогнозама где ће се појавити поларна светлости могу такође помоћи, но све и да кренете потпуно неспремни не значи да ћете се разочарати. Поларна светлост може се видети било кад, од почетка септембра до средине априла.
Мој први икад лов на аурору започео је једне прохладне ноћи око 22 сата кад смо комбијем напустили Рејкјавик, кренувши према националном парку Тингвелир, који је био наша прва станица.
Након једносатне вожње стигли смо до парка који, иако прилично изолован, није било савршено место за поларне светлости, због светла из рецепције парка. Међутим, паркирали смо се и неко време чекали, са постављеним камерама.
А онда – спектакл. Прво се појавила малецка беличаста мрља на небу, али пре него што смо стигли да се разочарамо светло се проширило у величанствени вео који је прекривао хоризонт.
И даље је, међутим, све било бело. То је једна од ствари које нам нико није рекао о поларним светлима. Сви смо видели оне фотографије флуоресцентних зелених хоризоната од којих застаје дах, али заправо, аурора нам се уживо већином чини једноставно бела.
Нажалост, људско око не може видети оно што може добар фотоапарат, па кад фотографишете белу аурору, на фотки ће се приказати зелено.
Ипак, чак и виђен несавршеним очима човека, призор је био незабораван. Толико да је један од фотографа из групе упао у пукотину између две тектонске плоче, још једна од ствари која вам се може десити на Исланду ако сте непажљиви.
Наставили смо потрагу. Још 40 минута вожње како бисмо пронашли најмрачније могуће место за паркирање аутомобила и стрпљиво чекали.
Већ након пет минута смрзавања опет се појавило. Испрва срамежљиво, опет бело, али након још пет минута небо нам је извело такву представу да су чак и људи рођени и одрасли на Исланду рекли да никада нису били сведоци таквог наступа.
Време је стало. Светла су плесала, овај пут у различитим бојама – ружичастој, љубичастој, зеленој, белој. Чинило се да се ти електрони и атоми толико забављају сударајући се по небу, па смо и ми спонтано почели да вриштимо од узбуђења, радујући се сваком новом светлосном маневру.
Били смо срећни што смо у групи, увек ће постојати неко ко ће моћи да посведочи колико је фасцинантан био призор ком смо присуствовали.
Путовање по „земљи леда и ватре“ увек је јединствено искуство, јер се запањујуће разликује од свега што је већина нас икад видела. Јурњава за аурорама учини посету Исланду још додатно посебном.
Ипак, ако посетите Исланд у летњим месецима, те пропустите поларну светлост, беле ноћи су сасвим добра утешна награда. У том случају обавезно свратите у музеј посвећен овом феномену – Аурора Рејкјавик.
Овде ћете сазнати све о томе и можда одлучити да се једног дана вратите на Исланд у потрази за поларном светлошћу.
Аутор текста: Н. Кошта
