Старе народне куће, популарно назване тршчаре или набијаче, некада су биле најраспрострањенији тип кућа у АП Војводини, како по селима и салашима, тако и у градовима. Нови Сад није био изузетак.
Шта више, у време када се Нови Сад формирао као град, осим неколико спратних објеката имућних житеља, већина кућа је била приземна, прављена од набијене земље и покривена трском. Отуда и потиче назив за овакве куће, набијаче или тршчаре.
Већина ових кућа се налазила на територији Роткварије, Салајке и Алмашког краја, односно тамо где је био претежно паорски живаљ, који се бавио пољопривредом.
Земља као материјал за градњу куће била је јефтин материјал, увек доступан и у неограниченим количинама, док су насупрот томе цигле биле скупе и приликом градње куће било их је доступно само онолико колико је неко могао да издвоји новца да их плати.
Према ондашњим стандардима тршчаре су обично биле дугачке између 25 и 30 метара, а широке око 8 метара, са 3-4 просторије. Наравно, било је и мањих и већих кућа.
Градња тршчаре почињала је копањем темеља širine 70 цм, док је дубина темеља одређивана према потреби, односно док се не дође до тврде жуте земље. Ископана земља је квашена, враћана у темељ, а затим набијана. Углови темеља су обично ојачавани циглама, док су они имућнији постављали цигле по читавом темељу.
Темељ је набијан до нивоа површине земље, након чега је прављен калуп у који ће се земља набијати и тако правити зид. Ширина зида је износила између 70 и 100 сантиметара. Пре набијања земље, у калуп би се убацило десетак редова цигле, која је касније требала да служи као изолација од високих атмосферских вода, односно да се зид од набоја не би наквасио и тако оштетио.
Након убацивања цигли у калуп, убацивана је наквашена земља, око 10 – 15 сантиметара коју су радници потом набијали маљевима од облог дрвета, идући један за другим у круг. Када обиђу пун круг око темеља, калуп се подигне, поново се убаци слој наквашене земље и цео поступак се понавља, док висина зида не достигне 2,5 метара. Треба напоменути да су зидови подизани уз коришћење виска и либеле, како би били што равнији.
Приликом прављења зида, у сваки слој се стављало неколико стабљика трске или лозе, да зид приликом сушења не би попуцао.
Када би се направили спољни зидови куће, по истом принципу се приступало прављењу унутрашњих зидова, дебљине око 50 сантиметара.
Оно што је посебно занимљиво је да су спољни зидови прављени без отвора за прозоре и врата. Они су касније, када би се зидови осушили, просецани секиром. Правило је било да се кућа подиже у пролеће, а усељава на јесен, када се зидови добро осуше.
Тек након што би се зидови осушили (после 2 – 3 недеље) приступило би се подизању крова. Кров је прављен „на две воде“ и покриван је трском.
Овакве куће биле су посве еколошке, прављене од природних материјала. Због дебљине зидова, преко летњих месеци би у кући била хладовина, док би током зиме „држала топлоту“. Да би у кући било топло, пећи су прављене од каљева (у доњем делу) и земље (у горњем делу), због тога што се каљево брже загрева, а земља дуже држи топлоту.
Уобичајен распоред просторија у кући је био такав, да се гостинска соба, са два мала прозора, налазила до улице, у средини је била кухиња и на крају је била још једна просторија, али постојање ове додатне просторије није било правило. Гостињска соба је била најбоље сређена и она се углавном користила само у посебним приликама.
Неписано правило да се најбоља соба налази прва до улице и да је увек најбоље сређена и опремњена, задржало се и касније. Отуда, вероватно, и порекло израза „Средио се к’о соба до улице“, када хоћемо да кажемо да се неко лепо обукао.
Тршчаре су пре 200 година биле најзаступљенији начин становања у Новом Саду. Међутим нова времена донела су нове стандарде становања.
Треба напоменути да живот у тршчарама није био нимало комфоран. Наиме, почетком 19. века прозори на овим кућама нису имале застакљене прозоре, већ су током зимских месеци покривани даскама и сличним материјалима, док је опасност од пожара била константна претња.
Како су се времена мењала, тако су и у грађевинске радове све више увођени нови материјали, који су омогућавали квалитетнији живот.
Трска као кровопокривач замењена је црепом, а куће од набоја уступиле су место оним зиданим од цигала. Приземне куће уступале су место кућама на спрат, коју су пак, уступале место солитерима.
Данас у Новом Саду тршчаре готово више да и не постоје. Једна од ретких преживелих тршчара је она која се налази у улици Саве Вуковића.
Stogodišnja zgrada Doma narodnog zdravlja u Novom Sadu (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
