У пролеће 23. априла 1815. године, започета је друга фаза српске револуције. Тада је подигнут Други српски устанак у Такову, са коначним циљем самосталности српског сељака и укидањем турског феудализма.
Друга фаза Српске револуције је била резултат пропасти Првог српског устанка. Међутим, овај крах није сломио дух отпора код народа, а међу устаницима се истакао нови предводник, тридесетпетогодишњи Милош Обреновић.
Милошева стратегија је била другачија од Карађорђеве. Сматрао је да се главне битке добијају дипломатским преговорима. Са друге стране оружане сукобе који су трајали нешто дуже од четири месеца, избегавао је по сваку цену.
Догађаји који су претходили
Турци су на јесен 1813. године запосели Београдски пашалук, иако су српски устаници добили амнестију од турских власти, народ је убрзо постао жртва обновљене управе. Новопостављени везир Сулејман-паша Скопљак, изабрао је покорне кнезове, а Милошу је доделио три нахије. Међутим његово сурово поступање према Србима изазива опште незадовољство.
До кулминације је дошло на јесен 1814. године, избијањем Хаџи-Проданове буне у околини Чачка, која се проширила и на околне нахије. Милош Обреновић се трудио са још неколико кнезова да угуши ову буну, јер је сматрао да је подигнута у неповољно време, на јесен.
Предводник буне, Хаџи – Продан Глигоријевић, после неуспеха побегао је у Влашку, а Сулејман-паша се обрачунао са народом, усмртивши око 300 истакнутих Срба учесника буне. Међутим, он је схватио да мир неће дуго потрајати.
Стога је у фебруару 1815. године, позвао кнезове у Београд, међу којима је био и Милош. Свој долазак, неки од њих су платили главом. И Милош накратко постаје заробљеник, међутим познат по својој лукавости он користи пашине слабости и под изговором бржег сакупљања намета, успева да се врати у своју нахију.
Док је Милош смишљао план за своје избављење, кнезови београдске, ваљевске и рудничке нахије смишљали су план побуне. Устанак је осмишљен тако да буде буна против самог Сулејман – паше Скопљака, лукаво избегавајући да се спомене врховна османлијска власт. Милош и сам лукав по природи, као што се претходно показало, се сложио са овим планом кад му је предочен.
Коначна одлука
Коначна одлука је донета 23. априла 1815. године, на празник Цвети (покретни празник, који сваке године пада на други датум) у Такову, када се догодио збор народних првака.
На овом сабору су се окупили сви виђенији људи нахије и околних села. Припреме и планови су држани у строгој тајности, али је дефинитивно било решено да терор и зулум више не могу да се трпе. За вођу је изабран кнез Милош Обреновић, касније творац модерне српске државе.
Разлика у односу на претходни устанак је била та што су Срби сада устали против легалне власти и Сулејман-паше, водећи се искуством да уз минималне борбе, без непотребног проливања крви и средстава, могу добити битку. Иако формално необразован, лукави кнез Милош је одмах схватио да дуго ратовање не иде у корист српској страни и да мора одмах остварити успехе тј. ослободити територије, што би му дало предност у преговорима са Турцима.
Најпознатије битке које су обележиле овај устанак и одредиле даљи ток друге фазе су битка код Љубића која је била уједно и прва. Милошу је после ове битке порастао углед, а угњетаваном народу се вратила нада. Затим је уследила битка код Палежа и битка за Пожаревац. Оружани сукоби између две стране, су прекинути после битке на Дубљу где је српска страна извојевала победу.
Ови догађаји су се мање или више одвијали према Милошевом плану, који је прекинуо комуникације дуж Цариградског друма и ослободио Централну Србију. Као вешт дипломата, Милош потом ступа у преговоре са Куршид – пашом и Марашли Али- пашом, закључујући усмени договор о прекиду оружаних дејстава 25. октобра 1815. године.
Овим споразумом Срби између осталог добијају повластице да сами скупљају данак и да учествују у суђењима, надаље су сами постављали кнезове а Београдски пашалук добија мешовиту управу.
Епилог
Борба за успостављање самосталне власти је тек уследила. Са добром полазном тачком и уз помоћ Русије уследили су дуготрајни преговори.
Иако су одуговлачили да формализују договор, после пораза од стране Русије и склапања Једренског мира 1828. године, Османлије су морале да издају писмене гаранције. Према овом мировном уговору Османлије су се обавезале да Србија анектира шест нахија које су претходно освојили у Првом српском устанку.
Коначно, Кнежевина Србија је добила своју самоуправу у оквиру Османске империје издавањем два хатишерифа из 1830. и 1833. године. Циљ устанка је постигнут и Србија тада добија своју законодавну власт, устав и право на наследну династију.
Међутим, Милош и остали устаници се нису задовољавали привидом слободе. Његов циљ је јасан, а уз помоћ историјски повољних тренутака и дипломатских вештина Милош покушава на све начине да издејствује независну власт. И поред тога што је остао упамћен као једини хришћански владар са правом наслеђивања у оквирима Османлијског царства, његов посао је довршен тек за време Милана Обреновића. Можемо рећи да је на симболичан начин, круг затворен.
Стога Други српски устанак можемо сматрати важним кораком ка коначном ослобођењу од вишевековног турског јарма.
Zna svet šta je dobro: Čak 3 srpske čorbe među 100 najboljih na planeti!
Преузмите андроид апликацију.
