Владан Десница (Задар, 17. септембар 1905 — Загреб, 4. март 1967) био је српски и југословенски књижевник.
Владан Десница рођен је у Задру у српској породици Десница, православне вероисповести. Његов отац је Урош Десница, а мајка Фани Десница, рођ. Луковић. Владан Десница је по мајчиној линији потомак Стојана Митровића Јанковића (око 1635—1687), у српској народној песми познатог као Јанковић Стојан, вође српских котарских ускока у XVII веку, сердара Котара, каваљера св. Марка, коњичког капетана, заповедника тврђаве Островице.
Владан Десница студирао је права и филозофију у Загребу и Паризу, дипломирао на загребачком Правном факултету 1930. Радио је као адвокат, а затим је прешао у државну службу. 1934. покренуо је књижевно-историјски годишњак „Магазин сјеверне Далмације“, који је уређивао две године и штампао ћирилицом у Сплиту. У њему је, између осталог, објавио два сопствена есеја „Један поглед на личност Доситејеву” (1933/34) и „Мирко Королија и његов крај” (1935). У периоду између 1935 и 1940. написао је збирку приповедака, коју је послао београдском издавачу Геци Кону. Збирка због почетка Другог светског рата није штампана, а сам рукопис је изгубљен.
Роман „Зимско љетовање“ објавио је 1950. У роману се приповеда о сукобу и неразумевању између сеоског становништва и грађана избеглица из Задра, који су се у сеоску средину склонили бежећи од бомбардовања њиховог града. Књижевна критика је негативно дочекала „Зимско љетовање”, јер су тон и визија света у њему били у супротности са владајућом комунистичком идеологијом и незваничним правилима на који начин се писало о Другом светском рату.
Паралелно ради на свом роману ,,Прољећа Ивана Галеба“. Кад је дело завршено, у аутору се јавио страх да га нико неће хтети објавити, јер је по свему одударало од ондашње књижевне продукције. Издавачка кућа „Свјетлост” објављује роман у Сарајеву 1957. Наредне године дело осваја Змајеву награду. Главни јунак Иван Галеб је педесетогодишњи пропали виолиниста, који се налази у болници, где се буди из постоперационе наркозе. Он се у данима који следе сећа сопственог живота и рефлексивно медитира о различитим идејама (лепоти, уметности, власти, смрти, времену, итд).
Неке од његових приповедака имају антологијску вредност: Посјета, Прича о фратру са зеленом брадом, Флорјановић, Конац дана, Бунаревац, Солилоквији господина Пинка. У значајнија дела убраја се збирка песама Слијепац на жалу и драма Љестве Јаковљеве.
У хрватским културним круговима постоје настојања да се Десница представи као примарно хрватски писац. Сам Десница је у писму председнику Удружења књижевника Србије (УКС) Д. Јеремићу навео да духовно припада српској култури. Од појединачних књижевника он је својим духовним наслеђем сматрао Симу Матавуља, Дантеа и Флобера, Доситеја Обрадовића и Његоша.
Владан Десница је сахрањен у српској православној црквици Светог Георгија поред двора Јанковић Стојана у Исламу Грчком. Цркву у којој је сахрањен су уништиле хрватске снаге током операције Масленица у јануару 1993. Године.
Преузмите андроид апликацију.
