Постоји изрека да је моћ највећи афродизијак и да је зависност од власти већа него од најтежих опијата. Уколико је то тачно, можемо само претпоставити како се осећа неко ко је био истински господар своје земље више од тридесет година у тренутку када му постаје јасно да је крај, да мора одступити од власти.
Након другог круга председничких избора, Мило Ђукановић, дугогодишњи неприкосновени лидер Црне Горе управо се нашао у таквој ситуацији. Пошто је тешко поражен суочава се са неминовним одласком са власти. И то не привременим или тактичким повлачењем, што је радио у прошлости, већ трајним напуштањем политичке сцене у Црној Гори.
Међутим, једно од питања које не можемо, а да не поставимо је, да ли Ђукановић уопште има свест о томе да овај катастрофалан пораз на изборима представља и крај његове политичке каријере. Наиме, и пре ових председничких избора сва истраживања јавног мњења говорила су да Ђукановић трчи трку у којој не може победити. Па ипак, он се кандидовао и глатко изгубио. Нема сумње да та чињеница говори о човеку који своју снагу и капацитете не сагледава реално. Односно, он не може да направи јасну дистинкцију између сопствених жеља и могућности.
Није то ништа чудно, напротив. Лидери који су толико дуго на власти најчешће и губе везу са реалношћу, што их неминовно гура у амбис. Ђукановић се суштински потпуно понео у складу са тим обрасцем, тако да су и последице његових одлука логичне и очекиване.
Управо зато, може се неком учинити да су ови избори, као и шамар који је на њима добио, заиста били отрежњујући фактор за Ђукановића. Односно, да је одлука о повлачење са врха странке потврда тога да је коначно разумео безизлазност политичке ситуације у којој се налази.
Међутим, узмемо ли у обзир да су парламентарни избори у Црној Гори заказани већ за јун, веома је вероватно да је Ђукановићево повлачење са чела ДПС-а само маневар. Односно, да се он нада да ће резултате са председничких избора поновити његова партија и да ће, самим тим, имати добру полазну основу у преговорима око формирања нове владе. Својим повлачењем Ђукановић се нада да ће дати већи маневарски простор ДПС-у, односно, проширити коалициони капацитет те партије.
Ђукановић добро разуме да, до год он предводи ДПС та партија неће бити прихватљив партнер за већину политичких опција у Црној Гори. Зато, прављењем простора неком млађем лидеру, који неће имати довољно ауторитета и могућности да мења унутрашњу структуру ДПС-а, Ђукановић себи отвара две могућности. Прву, да из сенке настави управљати том партијом и другу, да је пред осталим политичким чиниоцима у земљи покуша представити као реформисану. Циљ је јасан, поново се докопати власти, па макар на индиректан начин.
Реалност говори да ће ДПС имати далеко лошији резултат на парламентарним него Ђукановић на председничким изборима.
Такође, тако умивен ДПС, са само промењеним лидером, тешко кога може заварати. Међутим, вратимо ли се на почетак приче и изреке које говоре о власти и моћи коју она носи, а који су тежи од најгорих опијата, ствари нам постају јасније. Након више од тридесет година на власти, Ђукановић је заражен тешком болешћу властохлепља. И док год има макар и трачак наде да се врати на власт, он ће наставити да се бори. Управо зато, никог не треба да изненади уколико ова Милова оставка представља само маневар и нови почетак са истим циљем.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
